Duša se izgubi u tirkiznom plavetnilu mora, sunca i neba, očarana belim odelima, šeširima i gospodom.

Moja inspiracija,  dugo željeno putovanje – Nica, Kan, Monte Karlo i Sent Trope.

Želje nekako želim dovoljno dugo i onda se potrudim i ostvarim ih. Tihuju do pravog trenutka, kad im dođe vreme.

Prvo je bila ideja da se skupimo nas nekoliko starih prijateljica i krenemo kolima u tu avanturu San Remo, Nica itd.

Sve je zvučalo lepo, ali nema dovoljno vozača da bi to putovanje bilo opušteno, kao ni želje od aktera da bi se to realizovalo.

Još Wiz Air nije leteo, a daljine su me zvale.

Energija duše i neke nepoznate sile su me zvale.

Kofer, Mišel i ja preko Ciriha, nakon skupih brecli i kapućna na aerodromu,  jakih turbulencija iznad vode stigle smo do Nice.

Moj prvi utisak kreće još od aerodroma. On je prelep.

Trg sa palmama i puno sunca. Dodir mediteranske klime i toplote..

Već je bilo ne znam više zašto i kako, ali smo otišle na spavanje…

Jutro u Nici, palme i organski doručak.

Sve je zdravo i organsko kod Francuza. 

Plan je – uzimamo rent-a car i kofere, obilazimo Nicu i po podne krećemo za Monte-Carlo.

Treba naći parking. To je skupa varijanta, ovog puta, kosta 20-25 eura. Nalazimo garažu za naš skoro novi auto, miriše još na novo… Provešćemo zajedno 3 dana po putevima Azurne obale.

Ispred nas je strelica i putokaz za Promenadu, Anđela.. Promenada di Anđela ili drugačije engleska promenada, koji ju je podigao Englez Luis Vej 1820. godine, kada je  bila široka samo 2m.

Naziv Englesko šetalište dobija 1931. god od sina kraljice Viktorije.

I tako  šetamo plažom, dok prostranstvo mora nas opija, a vetar intezivno mrsi kosu i udara u lice. Mi kao engleska aristokratija i ruski plemići šetamo promenadom, koracima naše istorije. Hoteli se nižu, ljudi gospodstveno prolaze, sport se dešava svuda oko nas. Kultura trčanja, šetanja, zdravog života, svuda je. Preko puta nas pojavljuje se čuveni hotel Negresco 5.

Jedinstven i svevremen na Francuskoj obali. On je legenda koja živi više od 100 godina.

Izgradio ga je gospodin Negrasko 1913. godine kada je i otvorio vrata svetskom džet-set-u.

Živi muzej, hotel-simbol Nice i promenade.

1974. god. od Unesca je  proglašen za istorijski spomenik grada. Vlasnica i direktor od 1957. godine, svoju strast prema umetnosti utkala je u svaki milimetar, kao i čitavu istoriju umetnosti Francuske.

Dok dalje šetam, plava boja mora, pesak i prostranstvo osvajaju misli. Vetar mrsi kosu.

Snimam plavetnilo, ljude, hotele, do prisutnosti trenutka, da zauvek potraje.

Stižemo do znaka LOVE NICE, gde pogled obara sve utiske. Gubim se u daljini, dok čekam red za još jednu fotografiju, kako grlim Nicu…

Ćutim u tišini.

Pamtim prizor, dugo i duboko, dišem da trenutak potraje.

Gubim se u tirkiznom plavetnilu.

Polako se dižemo dalje do dvorca ka pijaci, starom gradu, suvenirima, trgu i fontani.

Palme i sunce – prizor nestvaran.

Deca gaze po pločicama, a fontana iz zemlje teče i kupa svu tu veselu decu.

Boja fasade starog grada je cigla i žuta. I odjednom kroz šetalište stvori se tramvaj. Niotkud. Nečujno.

Polako vraćamo se  s druge strane promenadom, gde se nalaze hoteli mediteranske arhitekture i zrače aristokratskom gracioznošću.

Na trenutak poželeh da živim malo ovde. Ovim uličicama da lutam i uživamu u svakoj fasadi i terasi. I da nigde ne žurim… Da dosadno ubijam vreme do zalaska sunca.

Kao engleska kraljica da šetam, dok me zidine vraćaju u to vreme, a palme po sredini ulice vraćaju u naše dane.

Prošlo i sadašnje se mešaju, želje i snovi, dok vetar  stvarnosti i more prave čaroliju.

Nije ni čudo što me Nica inspiriše da joj se vratim.

Ona je viševekovna antička pobednica.

Inspiracija mnogih umetnika. Grad bogatih i slavnih.

Niče je nazvao Nicu – skandalozno lepom – smeštenom u zalivu Andjela, na ušću reke Pajan u Sredozemnom moru, gde su svi bogati našli svoje mesto..

I ja tako, kao i svi umetnici, bogati i slavni poželeh svoje mesto ovde na trenutak.

Koračamo, zgrade i hoteli ostaju iza nas i odjednom shvatamo da smo prošli celu Nicu, a gde nam je parking.

Polako shvatam da ne znam gde je.

Panika nas polako obuzima. Sve je slično i isto. Stajemo.

Vetrom  umorene, gde smo.

MIšel se setila  da smo napravile sliku ispred znaka Promenade, a tu je odmah bio naš parking.

Preko google mape stižemo do našeg malog autića.

Nova avantura kreće.

Nicu obilazimo autom.

Azurna obala, plavo more i palme ostaju za nama.

Polako Nicu ostavljamo i idemo u Monte Karlo.

Do sledećeg petka pozdrav od Mišel i mene.