Dok ispijamo šampanjac okruženi LV torbama

U večnom gradu ispred fontane želja, sve je moguće. Čarolija osmeha, želja da mu se vratiš i more ljudi oko tebe sa istim ciljem. Gmižemo po trgovima, bez nervoze i stresa, nasmejani i srećni što smo tu bar neki dan..

Snovi su ostvarljivi, kao da se prenosi vetrom kroz vazduh. Udahom ulazi u nas i raspršuje se svuda po telu, licu i osmehu. SvI se smejemo, zaraženi srećom i ljubavlju ovog grada. Španske stepenice, koraci mode, san svake žene.

Moda svuda oko nas, izlozi i skupi komadi.

Samo neki korak dalje istorija, početak civilizacije i vremena.

 Svuda su tragovi vekova, a onda sladoled i miris kapućina, dok konji trga Venecije, gledaju u mene.

Parlament, kao kucaća mašina, kuca novo vreme i tragove novih stoleća.

Visoko drveće i krošnje gledaju Rim sa distance, kako se ponaša i da li je dosledan svoje večnosti.

Vreme I prolaznost, sad I juče Rim. Svi som Italijani, hodamo, pripadamo, osećamo se kao deo Koloseuma, Fontana, trgova, stepenica, vremena…. I dok se vrtimo u gradu, istoriji, modi, trenutku, vreme ističe.

Kupi još samo ovo. Vreme je za nazad. Poželeli  smo da udjemo u neke baš, sad, najveće brendirane prodavnice.

Zanimljivo mi je da gledam te ljude. Ispred Prade, red na ženskom delu vrata. Muška vrata prazna, samo pripadnice ženske populacije razgledaju, žele da kupe. Valentinova prodavnica skoro je smeštena na Španskiim stepenicama, pink boja dominira. Ispred nas prodavnica Louis Vuitton, hoćemo li.. Mišel je htela malu torbicu, a ja novčanik i avantura kreće

Lui mi se već znamo. Stida nema. Mi smo već svoji. Opet pitanje da li….

Mikela – prodavačica, ispred nas stoji, ljubazno pita šta želimo.  Dok Mišel čeka torbicu koju je dugo želela, ja biram svoj novčanik. Dovoljno mali za torbicu, a veliki da stane sve, kartice, dokumenta i dovoljno novca. Evo ga pravi. Krećemo ka kasi. Prvo da platimo torbicu, Pružam karticu, ona prolazi, ali u tom trenutku nestaje struja. Sistem staje. Račun ne može da  se izda. Zbunjenost nastaje. Čekamo struju da se vrati, ali to se ne dešava. Kupci polako izlaze. Doći ćemo kasnije. Mi čekamo. Pitaju čime da nas posluže , dok struja ne dodje. I tako stiže šampanjac u Lui usred Rima. Dok ispijamo šampanjac, Mikela kaže javiće mi se, ako struja dodje. Tužne izlazimo. Idemo u drugu prodavnicu Luija za moj novčanik. Tamo je red za ulazak. Ima novčanika, kupujem ga. Mikele nema…

U sred Rima u centru, u ekskluzivnoj prodanvici nema struje, nema agregata, da li je moguće…

Zarobljen novac, kao i torbica.. Nemamo dovojno za drugu,

Ni  sutra struja nije stigla. Morale smo kući, bez Luia i para..

 Novac će biti možda, već sutra  opet na kartici, ali tada ćemo biti  kući.

11

post a comment