Dosla sam po tišinu, mir duše moje, da je pronađem i okupam dušom prirode..
Odvešću vas na svoju avanturu dodira i jahanja slona. Osećaj neverovatnog spokoja budustičkih hramova, susret sa njihovim monasima… Pa, da krenemo..

Jutro u Bangkoku, predgrađu. Prvo na putu moje želje je susret sa njihovom svetom životinjom – slonom. Odakle krenuti, da li internetom, ma pitaću ipak na recepciji, možda mi oni mogu organizovati jahanje slonova još danas. I tako, na mom i njihovom engleskom, krenusmo u organizaciju jahanja slonova. Telefoni se okreću, ljudi dolaze i odlaze, kažu može za 15 min, stiže taksi. Presrećno gledam njihova nasmejana lica, njihovu želju da svaku moju želju ispune.. Kakav divan narod, njihova ljubaznost me iznova i iznova osvaja. Iskazuju duboko poštovanje i zahvalnost prema svakom aspektu života i nesebično uče sve nas, koji dolazimo i odlazimo nazad u svoje živote i neke druge narode..

Tačnost i visok stepen organizacije samo su neki od divnih manira ovog naroda. Stigao je naš nasmejani i ljubazni taksista.

„Madam, kuda?” i široki osmeh, pa i na mesec, ali osmeh i naklon su tu.. Idemo da jašemo slonove.. I opet je tu taj sjajni osmeh.. Vozile smo se dugo Mišel i ja.. Putujući ka slonovima, mesto vekova kulture i hramova svojom energijom svetih znanja zvali su me da ih posetim.. Išli smo u Ajutaju, gde je bio centar čitave istorije Tajlanda do XIV veka.. Kako smo ulazili u grad, sa svih strana grada bili su prelepi hramovi vekova prošlih, koji su isijavali privlačnost svojom autentičnošću.. Kao malo dete, nabila sam glavu u staklo od taksija. Kakvi prizori, bez daha gledam i učim o arhitekturi Azije, Tajlanda, figurama, statuama slonova isklesanih u crvenoj cigli.. Posebne tehnike ređanja cigle, kao crepova.. I kao i uvek, doživljaj novog i posebnog preplavljivao me je adrenalinom.. I onako opčinjena svom tom kulturnom i istorijskom različitošću, usput da vam napomenem – Tajland je uvek bio slobodan, nikada kolonija, ni ropstvo…a gde su slonovi?

Na trenutak, uhvatila me je panika, malo strah, da li sam ja na pravom mestu, gde bi ovde mogli uopšte biti slonovi. Možda me vodi da samo vidim figuru slona..ali rekla sam hoću da jašem.. Pitam ponovo, slonovi..? „Da, da, madam”, i osmeh.. Naslonila sam se i prepustila, biće šta biti mora.. I odjednom, u tom mom strahu i neverici, preda mnom se pojavio naziv Selo slonova.. I uviđam kako je malo potrebno da posumnjate da je nešto stvarno tako. Nego, uvek kad se previše opustim, budem iskustveno oštećena bolom situacije.. Ali mi ipak stigosmo među slonove. Još uvek se pitam da nije zološki vrt, možda cirkus, ipak ne.. Taksista me vodi kod žene koja sve organizuje – slikanje, penjanje i sedenje u korpi na slonu… Nelagodno gunđam, ali ja želim da jašem slona, ne samo da me vozi.. Dogovoriću se sa momkom koji ga jaše.. Smirujem se i prepuštam obilasku sela, gde na svakom ćošku slonu daju čas lubenice, pa banane, pa crevo sa vodom. Čekam da me okupa, ali moj Matej (ime moga slona) je kulturan i fin.. Malo je prišao litici da obrsti žbun. Šta sko padnemo sa ove korpe, koliko ovaj momak drži stvar pod kontrolom..? Ajde, ajde, to je divna životinja.. Priča njemu momak nešto, ali on malo po svom, malo ga sluša.. I tako, svi smo dobri i mirni.. Pogled sa slona ka bari i lokvanjima, spomenicima vekova, idemo džunglom. Zanimljivo, kada smo prilazili blatu i čistoj stazi, birao je čisto.. Idemo mi, a oko nas već livada drugih slonova i ljudi.. Da li je sad pravi trenutak da jašem slona.. Na posebnom jeziku ljubavi energije moje zelje..

Jahač i moj vodič silazi sa slona i ja prelazim sa korpe na slona. Pažljivo biram gde ću se osloniti, da ga ne zgazim.. Dodir toplote slona i mene. Koliki je, a ja kao komarac. Prelepo je.. Njegova toplota razmenjuje se sa mojom energijom.. Neopisiv doživljaj, ali onda brzo pitanje da li je greh što ga jašem, da li sam mu teška.. Dok sve te nedomice muče moju glavu, momak me fotografiše i snima. Rekla sam mu – ja sam filmska zvezda, pišem knjigu, a on, kao i moj taksista, samo se smeje i klima glavom.. Krug po selu, kroz prirodu na slonu, uokvirila sam pogledom i fotografijom za moj Kofer i opet mirno živim svoj svesni trenutak budnosti Tajlanda. Srećna sam na slonu u svom doživljaju.. Krug i fotografija, mali slonovi su svuda, moj odlazak i prolaznost su izvesni. Vidim svog taksistu koji me čeka sa prelepim osmehom i krećemo dalje.. Pisac i filmska zvezda sa svojim ličnim šoferom kreće dalje u hramove njihove istorije večnosti.. Katalogom biram hram bude u drvetu i bude što leži.. U putu se osvežavam prelepim voćem guave, manga i lubenice.. Energetska snaga organskog voća daje mi krila i snagu za dalju avanturu.. Stižem u hram. Poseban mir, toplota energije sunca i svuda divni ljudi.

Gledam i učim kulturu budističkih hramova.. Žuta, zlatna marama kao široka ešarpa može da se kupi, mislim kao suvenir za kući. Nego, pošla sam sa ručnim prtljagom.. gde ga staviti? Uzimam dva štapiča, sveću i neki cvet nalik na lalu. Pratim ljude palim štapiće i sveću, polažem cvet. S rukama u spokoju poklanjam se budama, ljudima i njihovoj nesebičnoj zahvalnosti koju mi ukazuju i pružaju. Sa žutim kupljenim plaštom prilazi mi prodavac i ja oblačim veliku figuru, statuu bude.. Obučen je mojim.. Ponosno ga gledam, ispunjena mirom i spokojem u sebi i oko sebe.. Prepuštam se znanjima da me vode i prožimaju vekovima dalekim i spajaju sa nespojivim.. Moja energija duha svuda je raspršena i meša se.. Hodam s ponosnim mirom duše svoje, osećajem bezvremenosti prostora hrama i mene.. Nesvakidašnji mir kosmosa, udišem duboko svakom ćelijom svog tela.. Ćutim, a tišina priča o vekovima znanja, iskustvima i mnogo čemu još.. Kao nemi posmatrač gledam i upijam, buda iz drveta me gleda i priča koliko ih je prošlo i koliko ih će još proći.. Osećam se kao deo beskonačnosti jednog trenutka.. Budnost, prosvetljenja vremena i prolaznosti prožimaju me i ukrštaju sa ovim mestom i mojom prisutnošću. Ovde ću zastati i udahnuti….

Vekovi i ja, budin hram, drvo ispod kog je sedeo i zborio.. Svesnost je čitav kosmos..

Odjedom osetih poznati miris jasmina.. Gde je, pođoh za mirisom.. Nađoh drvo sitnog jasmina. On najlepše miriše.. Zavedena zanosom mirisa, veličinom hrama i budine statue, ispred mene se stvori budistički monah.. Gledala sam njegovu smirenost, odmerenost, jačinu stabilnosti.. Da li da ga pitam da se slikamo.. Da li će hteti.. Rade li to uopšte? Koliko ne znam ništa, ali mir i spokoj ove vere i kulture osećam. Ma, pitaću ga.. Prilazim i on pristaje, miran i staložen. Njegov učenik slika njegovim telefonom njega i mene, a ja.. Dajem svoj telefon i moja slika nastaje.. Blagim poklonom pozdravljamo se i svako sa svojim telefonom odlazi.. Bez reakcije, bez facijalne ekspresije, svako se vratio u svoj život i svako je ostavio trag.. Tragovi i trenuci ispisani Koferom misli neka se zaustave ovde. Imam vam još mnogo toga reći ali guštajte ovo..
Svesnost je čitav kosmos.