U tišini, smiraju zore, kad sve se ponovo budi, dok svi drugi spavaju. Ptičica peva svoju jutarnju sonatu, travu budi rosa.. Sunce se negde tamo javlja..

Mene gone moje čiste misli, umivene istinom.

Vodjene željom iskona, da ih zapišem, kažem, raspršim kao vetar oluju..
Budim se i pitam, da li je ovo bio san.. Tražim nešto, da napišem misli, koje me napadaju, izviru, nove i iznova.. Nećeš zaspati, zapiši, otići će i biće ti žao.. Nećeš ih zapamtiti, nisi ni juče..

Uh da, skačem, polako, gosti će pobeći..

Nežno ustajem, sedam, uzimam kafu.. Miris kafe, jutra, tišina, misli i ja, dok sunce se polako rađa.. Jurim ih, one beže, svetlost stiže. Nešto sam zapisala, samo deo.. Više ih nema. Tišina odlazi, sunce se budi, gosti odoše..

Stižu nove misli, reči, drugačije obučene, nisu tako čiste i lepe.. Hoću one druge lepe.. Gledam u daljinu i jutro odlazi.. Vreme je moram u dan… Do novog jutra, misli moje, budite me sutra..