Pobegnimo koji dan negde, daleko od ovog besmisla, gde je sve tako toplo, romantčno i lepo.

Ostrvo po svemu posebno, specifično. Lepotom pogleda koji se pruža, arhitekturom prepoznatljivom zauvek, neverovatnim nastankom.

Pisaću Vam o Santoriniju…

Romantično ostrvo nastalo na vulkanskoj lavi… Legenda kaže da je u blizini Santorinija, u dubinama mora, samo za jednu noć i jedan dan nestala najveća civilizacija, biblijski zabeležena, čuvena Atlantida…

Obavijen mitskom tajnom, nastao na ostacima vulkanske lave, sa crvenim, crnim peskom, pogledom na kalderu, i na najlepše i najromantičnije zalaske sunca.

Ovo njie ostravo za kupanje i šetnju plažama, ostrvo za uživanje u belim kućama i plavim krovovima, napravljenim na obroncima litica, uskim stepenicama, okruženim crkvama.

Njegova je posebnost pogled sa visine, ka moru, kalderi, prostranstvu okom nemerljivom.

Fira, Oia, Imerovigli, tri najpoznatija grada, vulkanski dragulji sa pogledom na kalderu.

Romantično zavodi.

Vrelina vetrom nošena, ne osećaš je dok se raznosi, ali posle boli dugo u kasnim noćnim satima, zabeležena na tragovima tvoje kože. Romantičnost toplinom sunca i vetrom očarava, a more plavetnilom osvaja.

Kao kapetan na svom brodu, ploviš mirnim vodama Egejskog mora. I kao sirena, mitom davnih vekova donešena, gledaš sa visine. Čarolija moći ostrva, kad pogledom vidiš bolje i jasnije…

Uvek očekujemo nešto, ali doživljaj nas kao talas preskoči. Čuveno ostrvo, već vidjeno na slikama, prospektima, filmovima, spotovima, a sada je moj pogled sa visine.

Sa visine vidiš sve bolje, dovoljno si daleko od tog tamo, dole. Gore si sam i gledaš dole. Sve je tako malo i savršeno.

Dovoljno si daleko da vidiš prave izraze, oblike, istine…

Nema bliskosti, emocije, samo logika daljine. Menjam pogled, vidim sve. Prizor koji je nekako zaleđen, teško promenjljiv. Ispred mene kaldera, vulkan, ugašen, okružen morem, spokojem. Srce mi kaže, ispod tebe je zemlja koja uvek može da se probudi i naljuti.

U moru duboko, gleda me Atlantida, a ja kao soko mirnog srca i spokoja uživam u prizoru i trenutku. Sunce stupa na scenu, miluje i nosi svoje zrake, pomešane vetrom.

Gledam ga, iščekujem taj prizor poznat širom sveta, zbog koga se zaljubljeni venčavaju ovde. Uzbudjeno ga iščekujem kao nešto posebno, što se ne viđa često.

Došla sam, pobegla na ovu romantičnu destinaciju na samo tri zalaska sunca.

 Iskoristimo trenutak, momenat romantičnosti.

Izgorela sam, vetar me je zaveo, sunce me je prevarilo. I to je romantika.

 Crvena u romantičnoj haljini, zagrljena, čekam taj doživljaj. Evo ga menja boje nebo, čarolija se razliva iz sekunde u sekundu. Fotografišem sebe, kalderu, sunce, more..  Erupcija iz zemlje prožima moje telo, a Atlantida iz mora šapuće.

Sve sam isplanirala – haljinu Firu, Oiji, Imerogvil, ali čaroliju ne.

 Ćutala sam i gledala, predala sam joj se.

Veče je prolazilo, sunce je zaronilo ka Atlantidi.

Pogled sa visine, pod nogama lava, a gore, negde još više, gledao je i mene neko sa visine.

Možda soko, on leti visoko i vidi daleko.

Novi dan, jutro, more, sunce i uvek zavodljiv vetar. Najlepši obilasci ostrva su noge i šetnja, ali ipak je tu i vespa… I kreće avantura, taverne i vino, galebi koji me prate. Ostrvo belo sa mnogo crkvi. Gledam je, to je ona, želim sliku.

Letimo do ribarskog sela, plavih stolica, kockastih stoljnjaka, sveže ribe… Gde čekamo zalazak.

Izabrala sam restoran po svemu poseban, ali naravno, najviše po zalasku. Toalete zaljubljenih parova, mirno čekaju svoj sto. Čiji je bolji. Hrana božanstvena. Hedonizam medju bogovima, okružen morem. I evo ga glavni glumac u novom gradu, na pučini, sunce kičicom boji ovu večeru. Prepuštam se ljubavi, zagrljaju i suncu. Svi ćutimo, kako bi trenutak bio prisutan, duži nego inače. Ćutimo, glumac je nestao, a mi smo pili vino, očarani njime i bez gutljaja popijenog. Još jedna noć je zaronila u more.

Danas je dan za Oiju, poseban, vreo do sunčanice. Šetam, gledam pamtim da nešto ne ostane neviđeno.

Rezervoar se ispraznio, još jedna avantura počinje. Pumpa je daleko, gde naći gorivo? Od mehaničara do rent-a-car-a, dok vrelina pobeđuje. Crkva sa vrha me gleda i nešto mi šapuće. Neki momci se pojaviše i rešismo situaciju.

Slike, snimci, samo moji, delim ih sa vama.. Vozimo se i gledamo plaže sa crnim, crvenim peskom. Sloboda odiše svuda. Jurim trenutke, zalaske, poglede, ljubav… Stajem na proplanak, taj pogled sa visine, tako poseban, slobodan. Širim ruke, grlim dan, čas, ljubav, a preko puta smeši mi se mesec, dok sunce pravi nezaboravnu fotografiju.

Pisac pogledom sa visine beleži trenutke, kičicom srca boji i prenosi čaroliju ljubavi romantične noći. LAKU NOĆ, sanjajte vulkane i Atlantidu…

6

post a comment