Iskustvo je pravo, ako ga podeliš.

Dobar si koliko daješ.

Dugo tražeći svoju svrhu i smisao postojanja, dobih odgovor ispred ovog spomenika, dokaz vekova i postojanja drevnih civilizacija.

Gledajući u sunce i Keopsovu piramidu, zamagljenog pogleda i uma, dobih po sebi svetlosnu energiju dalekih zvezda i kosmičkih energija…

Odjednom kroz mene prolaziše struje, jeze, znanja, iskustva.. Stajala sam u nekom drugom vremenu, medju vremenu. Kao da je stao ovaj svet, a počeo neki drugi, obasjan crvenim suncem, maglom prašine, a ja kao da letim na krilima zmajeva i dižem polako metre i visinu Keopsove piramide.

Iskonska sila, božanska energija bile su svuda oko mene, i kao da su pravile neki novi omotač preko moje kože. Prvi utisak bio je čudesan, a onda gledajući sunce, piramide, kamenčiće, ruševine vekova, nekako postajem deo tog zaustavljenog vremena.

Vi, tamo ne postojite. Vaše vreme je stalo. Moje vreme teče, medju vreme. Ja, svedok, vekova, ja Neferiti, deca koja trčkaraju oko mene da se slikaju sa mnom, dodirnu me i budu pored mene… Nestvarno je. Da li je realno?

Samo trenutak, moć prisutnosti mog posebnog vremena. Moja zvezda, iluzija, postajem svesna svrhe. Ja sam putopisac vremena. Pero, kosmičko, pustinjsko dato mi je da kičicom ga nacrtam i napišem trenutke ove večnosti.

Odjednom poželeh sve ovo da nacrtam..

Suštinu srcem doživljenom, očima gledam, a meditacijom vidjenom.

Bogatstvo vekova ispunjava moju dušu, srce, osmeh blaženstva isijava mojim licem.

Tu sam postojim, trajem.. ako me ne vidite, ja vas vidim.

Ispunjena posebnošću energije, nekog novog čudnog znanja, sigurnošću i smirenošću posmatram piramide. Kao mudrac vekova posmatram svet i sunce sa strpljivošću, koju nikad

do sad nisam imala.

Punog srca, bogatstvom uma uživam u svakom sekundu postojanosti mog vremena, prostora, energije koja me nosi na krilima slobode ljubavi.

Sve Vas volim i delim vam ljubav srca i duše, energiju vekova, sunce i sjaj života.