Egipat
Vodim vas ovim putopisom na drugi kontinent, u daleki jedan grad, u neko drugo vreme, u Kairo, u Egipat. Najstarija civilizacija i kao dokaz piramide – Keopsova, Mikrenova i Kefrenova, a Sfinga svojom posebnošću lepote ih čuva.
Jedno od sedam svetskih čuda. Čudo u gradjevini, visini, ali najviše u moći postojanosti vekova trajanja.
Sloboda duhovnog putovanja vodjena energijom duše u iščekivanju da oseti duhovne moći, vekova prošlih.
Egipat, najstarija civilizacija, koja još postoji.
Malo me je strah da li mogu da iskažem poštovanje svojim prisustvom vekovima, koji me okružuju i svedoče o prolaznosti vremena i postojanosti jedne civilizacije.
Sa dubokim poklonom i poštovanjem prema vekovima prošlim, prepuštam se duhovnim moćima da me prožmu. Zahvaljujem se univerzumu, što sam dobila mesto da budem svedok svega toga. Uzbudjeno čekam dodir moći vekova da prodju kroz moj duh i telo.
U životu se ponekad treba prepustiti trenucima, vremenu, svetlosti i energiji da te vode krilima nevidljivim i moćnim. Trenutak vodi tvoje telo i misli u dušu. Prepuštam se nečemu nestvarnom i lepšem od bilo koje bajke…
Na ovom duhovnom putovanju neću pisati uobičajno. Kosmičke sile, energije vekova dovele su me da vam posvedočim ovom jedinstvenom, prelepom energetskom svetlosnom putovanju…
Ispred mene nalaze se egipatske piramide, svojom veličinom, sjajem šire svoju moć na mene. Svetlost i energija isijavali su iz gradjevina. Želela sam da dodirnem daljine, predjašnje vekove, pretke, rodnu grudu. I sve to dosežem i dodirujem u svetlosti i energiji Keopsove piramide.
Kao neko malo ptiče, gledam ih ispod oka, dok sunčeva svetlost me sve više obasjava i daje mi snagu i moć. Moje telo se nalazi ispred ovih spomenika, vekova civilizacije.
Polako se opuštam, prepuštam, postajem srećna prisutnosti trenutka i vremena i postajem deo kamena, peska, koji svedoče o istoriji ovih gradjevina. Dok neku mističnu maglu, kao od prašine vekova sunce obavija oko Keopsove piramide, ja sve to doživljavam. Što je više gledam, energija se širi kroz mene, nosi prašinu, koja se mojim hodanjem dalje rasipa, horizontima nepregledna. Kamile prolaze sa ljudima na sebi, sunce, magla energije i prašina pričaju mom srcu istoriju drevne civilizacije. Dok zmajevi lete, kao andjeli oko mene, a brodovi nose ogromno krečnjačko kamenje, sunce kao užarena crvena lopta isijava ispod mojih zatvorenih očiju.
Da biste osetili ovu civilizaciju, dodirnuli metre ove piramide, morate otvoriti srce i dušu i primiti bol i znoj, ljubav i patnju, sjaj i slavu ovih vekova. Sklopljenih ruku u meditaciji primam energiju moći duhovnosti, kosmičkih energija i svetlosti, energije sunca i prašine, kao svedoka ovih gradjevina.
Rekao je pisac Malog princa – Suština se ne može sagledati očima.
Ovo svetsko čudo, ova drevna civilizacija to I pokazuje. Samo otvorenog srca možete osetiti dušu, energiju ovog mesta, koje vam sunce nežno šapuće, dok pesak pada po vama, kao hiljade vekova prošlih. I odjednom postajem deo ovog mesta, kamena, vekova, piramida.
Deca mi prilaze da se slikaju sa mnom. Kao neka svetska zvezda, pristajem jednom, drugi, deseti put I dok se ta scena ponavlja, šta li oni vide, osećaju od mene. Energiju, ljubav, svetlost, vreme, ostaće bez odgovora prepušteno trenutku.
Ovi obični ljudi bi možda rekli da su videli belu ženu, plave kose..
Ja ću verovatu u nešto drugo. Osetili su srodnu dušu, i onu suštinu da je dodirnu i osete. Pogled tih očiju dece bio je poseban, kao i vreme. Trajali su trenuci svetlosti i magije energije svih vekova i duša, vidljivih i nevidljivih, koji su moju suštinu nacrtali i obojili, a ja ću sad vama kroz naredna pisanja kosmičkim perom polako preneti zapise drevnih civilizacija sakrivene u gradjevinama i hijeroglifama, rasutih kamenom, peskom ucrtanom u tragovima.
Dok sunce magli moj vid, prašina pada po meni, zanesena iluzijom suštine, moći vekova, šaljem vam slobodu energije ljubavi. Grlim vas i puno volim i šaljem vam svu kosmičku energiju trenutka.
