I tako brod plovi.. Ostrvo po ostrvo, ostaju za nama, utisci se nižu…

Pakuju se u sećanja, u kofer misli, koji kad otvorim ona se oslobode,  a srce se ispuni toplim i nežnim emocijama.

Iako je već šesti dan, nekako se sve pomešalo, ostrva, ljudi, kulture, utisci i doživljaji. Koliko god želela da zaustavim vreme, ono teče, a sećanja odlaze i ostaju.

Gledam pučinu, pravim raspored, šta mi se najviše dopalo?

Ali ne može se porediti. Nešto ti se može više svideti, nešto manje. Nečija različitost je više privlačna, druga pak neprihvatljiva.

Ide život, ide brod, ostrva i slike, sećanja i uspomene. I tako, kao starac i more, pričamo more i ja, dok nas kruzer ljuška. Na svakom ostrvu su drugi ljudi, prizori, kulture, životi. Bogatstvo putovanja,  ah, što bi ih i poredili,  pa zbog blizine posete, kratkog ostanka po ostrvima. Ti trenuci i obilasci su pelceri, želje i potrebe novih dolazaka i posete istih.

Kako se bližio kraj krstarenja, neka seta je obuzimala moje telo, tuga što se naša avantura uskoro završava. Ostalo je još samo jedno ostrvo da posetimo. I noć vožnje i onda opet Majami.

Nego, krenimo u još jednu avanturu, zovu se Bahami.

Sve vreme želim da Vam kažem oprezno sa internetom na brodu. To je jedno od najskupljih zadovoljstava. Zapravo na brodu nemate svoj internet, neku lokalnu karticu, možete samo platiti internet na brodu, nešto jako, ekstremno skupo, ali posao postoji i moramo svi biti dostupni..

Prve noći, najmlađi  član družine je surfovao internetom i do jutra potrošio sav internet. Biznismen među nama, kad se probudio i shvatio da interneta više nema, da je potrošen, desila se teška drama. Nema mejlova,  krivac je odmah kažnjen – za njega do povratka u Majamiji nema više interneta. Preživeli smo svi, i oni kojima je stvarno bio potreban i oni koji su tako mislili.

Još jedna zanimljiva priča koju vam želim ispričati… Pošto je nas bilo šest, imali smo 2 kabine. Jedna je nekako stalno imala po neki problem. Od poplave tuš kabine, začepljenja wc šolje i tako.. Majstor je bio mehaničar broda, koji je rešavao avanture naše kabine. Pa tako, pošto je kupac uvek u pravu, jedno jutro u kabinu su stigle jagode prelivene čokoladom i šampanjac. Sve smo zaboravili i rešili.

Poslednje ostrvo, možda je najlepše za kraj..

Sve se već ponavlja, doručak, truba kruzera se čuje, a mi kao uvežbani pačići, jedan po jedan, krećemo se odredjenim liftovima, stepenicama, ka skeneru i izlasku. Žagor, energija uzbudjenje, svakog putnika se osećala. Još samo ovo ostrvo i krstarenje je gotovo.

Izlazimo, mostić, ljudi, gledamo ih kao stvari u izlogu, šta će nam oni ponuditi…

Tu su neke kapije koje ogradjuju neki prostor. Uđite ovde, izađite onde, protokoli i živci za njih.

I prodjosmo sve kapije i pravila, konačno samo Bahami…

Zgrade iz nekih davnih vekova. Fasade roze boje..

Zanimljive su te fasade pored mora, kvalitet i boja. Gledam i držim ritam s grupom, koja hoda prateći neki imaginarni pravac.

Naš pravac je uvek, naravno, bio ka vodi, moru, okeanu…

Na ostrvu uvek imate vetar i sunce, nekako se uvek igraju sa nama.

Bahami, mi stižemo do mora, okeana, kako god se ovo zvalo. Voda je plava i mlečna. Pesak je bele boje, a u daljini su poredjani kruzeri.

Šetamo peščanom plažom, grabimo što više da vidimo i osetimo. Sati su nam određeni, odbrojani..

Da li nas ograničeni sati čine boljim ili paničnim da uhvatimo sve sad i odmah. More je nestvarno plave boje, sa mlečnim izgledom. sa tirkiznom notom. Hladno je, ali slika, trenutak, večnost, i moj kofer.

I tako, borimo se vreme i ja.. Ono uvek pobeđuje. Vrtim se u krug, dok sunce prži, hladno more me lepotom doziva, a hladnoćom odbija. Piju se piva, kokteli, jedu lokalni specijaliteti iz mora. Sunce greje, vreme ističe.. Deca okreću kolut, kao i vreme.

Polako sve prolazi – sunce, mlečno more, turisti.. I sat odzvanja, vreme je da se vratimo u masu, na brod. Realnost zove. Gledam, osećam ostrvo svim čulima, nekako prožimam ga svakim delom svoga tela da duboko ostane u meni i nestane kao trag mog kofera.

 Sat otkucava da se vratimo u masu, na brod.. Realnost zove. Udaljava se kruzer po kruzer, svi polako odlazimo. Ne želim, hoću još malo. Kruzeri trube, masa se komeša, rutina se ponavlja. Ostrvo ostaje, sećanja plove, a sunce nas ispraća i polako i ono odlazi, prepuštajući mesto mesecu. Laku noć, sanjajte još malo…