Dodji i doživi me!
Inspiracija duha i tela. Hrana za dušu i srce. Adrenalin koji vapi da ga dodirne talas, a sila prirode nosi i lomi i pokazuje nadmoć. Snaga prirode koja nosi sve pred sobom, a čovek tako mali.
Prostransvo belih peščanih plaža ogradjeni liticama privlače turiste da ih pokore. Prirodu niko nije pokorio, niti će. Volite je i prepustite joj se.

Talasi su bili visoki, zvali su ono dete u meni, koje me onako sa egom pita- da li si ti to ostarila? A ja ona mala Mišel, da samo malo udjem, da me dodirnu i izaći ću. Privukla sam mu se. Okean je nosio, povlačio i lomio talase. Hrabri surferi su prolazili sa belim licem, zaštita od sunca, i daskama.. Gledam ih danima od plaže do plaže, koju volju, ljubav prema toj dasci, okeanu talasu imaju. Da izaberu pravi talas, da plivaju do njega, a onda da ga prepoznaju i grabe ka njemu snagom želje, kako bi se podigli i doživeli trenutak.. Dok tamo na obali fotografi čekaju da uhvate taj momenat dizanja, prolaska kroz talas, dodir sunca, okeana daske… Iznova iz dana u dan divim im se i ja pokušavam da ih snimim, ali ne ide… Zastaću ovde i osvrnuti se..

Koliko svi živimo i želimo trenutke svoje za pamćenje za zauvek. Zastanite malo, razmislite šta vi mnogo, jako želite i ostvarite snagom želje svoje snove..
Polako ulazim u okean sa strane plaže gde kao talas toliko ne nosi. Ušla sam, a kako ću izaći. Ćuti, misliću o tome kasnije.. Ispred mene okean sa ogromnim talasima. Malo me je strah. Racionalizujem ga. Znaš da plivaš, opusti se.. Život teče, hrabrim sebe evo ga ide, opusti se i ne opiri.. Prepuštam se talasu, on me udara, zaranjam do dna, nogama se odupirem o dno i iskačem na površinu. Adrenalin me obuzima, evo ga još jedan novi talas, udara me svom snagom po glavi i čelu. Opet sam pod vodom i na dnu. Uzdižem se na površinu i snaga novog talasa me nosi neverovatnom brzinom i ja kao kamenčiċ svojom zadnjicom postajem klisko i tako tri puta. Okean me izbaci na plažu. Vauuu, kakav doživljaj, kakva snaga, moć. Razum mi kaže sad je dosta, želju si ostvarila detetu u sebi. Kao mama ga pokoravam i shvatam kako mala greška ljude života košta. A onda iznova se divim toj sili okeana. i steni koja udarce trpi, a u daljini surferi i dalje pokoravaju ili se pokoravaju talasu.. Ležim u belom pesku, dok sunce prži, prekriveno igrom vetra sakriva kaličinu svojih zraka..

Život stalno teče, kao ovaj okean.. Nestala ja u njemu, on ide, dešava se. Prolaznost sve i ovde se ponavlja. Duboko udišem da potrvdim svoje prisustvo bića, duše i prepuštam se sili prirode, lepoti netaknutosti prostranstva.