Evo koji sat do ponoći i ulaska u Novu 2025.godinu, pišem Vam o tom Marakešu.. ( nisam na dnevnoj žurci).
Danima ovaj tekst nastaje, i onda kad je trebao završno da se obradi, slučajno sam ga izbrisala, a znate da više u slučajnosti ne verujem.. Sve je za ovu priču i posetu Marakešu i Maroku nekako nekom pričom iz davnih vremena odredjeno.. Pre mog dolaska mnogi letovi su otkazani, poplave su bile, društvo mi je otkazano i ljudski strah mi je stavljen kao tema kojom ću se negde baviti.. Da li je strah nedostatak hrabrosti, druga njegova strana, okidač ljudske slabosti ili najveće hrabrosti.. Da jako smelo krećem sama po prvi put na jedno ipak daleko putovanje. Drugi kontinent, druga kultura, mentalitet, a ja sama.. Ah imamo i tu temu sam i samoća. Ne nisam sama imam sebe i duge razgovore sa sobom.. Počnima priču -nemam strah i sama kao žena idem na put.. Da li sam luda po ko zna koji put, smela ili.. U trenutku pre samog polaska obavljam razgovor sa sobom da li treba da me bude strah, da li sam odgovorna.. Sekunda panike me obuzima i racio kaže, ne ideš u rat nego u avanturu.. Budi hrabra, živi život, piši i leti i sanjaj.. Vraćam se sebi i krećem u još jednu priču Kofera misli.. Iz Beograda preko Barselone, stižem večernjim letom u Marakeš.. Predstavnik hotela me čeka na aerodromu.. Posle 22 sata ne prospavanih sa malo snage, razgledam Marakeš sa zadnjeg sedišta mog prevoza.. Vidim kilometre zidova kojima je kao bedemima ovaj grad izgradjen u XI veku, sa devet kapija ka izlazu.. Ovo je 99.9% muslimanska zemlja, a ja žena.. To su ljudi samo predrasude nastale iz neznanja i straha.. Niste bezbedni ni u svojoj ulici, ako će se nešto desiti.. (piše neko koga su plašili i kad je išao u Rio, Buenos Aires, ne preko agencije, nije bezbedno, ali samo oprezno i mudro, a nema znanja iz zone komfora i malo hrabrosti..)

No vratimo se meni ženi.. Stižemo do starog dela Marakeša, koga zovu Medina i gde je smešten moj hotel. Izlazimo iz prevoza. Momak nosi moj ranac i gura kofer i tu nastaje moja glavna junakinja Crvenkapa.. Idem za njim, verujem mu.. Stižemo do velikih vrata koja se otkljčavaju, veliki prag prelazimo i ulazimo kao u dvorište sa palmama i do recepcije.. Daju mi katanac od moje sobe u dvorcu koji ima samo prozore, koji gledaju na unutrašnjost tog hotela. Previše umorna da bih sve registrovala.. Ulazim u sobu, koja nije tipična, podseća me na onu iz Kapadokije.. Kao da sam pod zemljom.. Prozor imam samo ka unutrašnjosti hotela, a kada bih ga otvorila, moja soba bi bila javna, pošto sam u prizemlju.. Ali sve to ostavljam i padam u san. Sutra je jedini dan za Marakeš i moram biti odmorna, kako bih ga doživela.. Jutro i nova ja spremna za avanturu.. Moja ćerka je nazvala ova moja putovanja nomadska, a šta je to tako nomadsko, pa to što svaki svoj atom dam tom gradu, u nogama u želji da ga prodjem i doživim. I tako slojevito se oblačim, pošto nemam baš predstavu o temperaturi, a doručak mi je u dvorištu na otvorenom, okružena zidovima hotelskih soba i palmama, a cvrkut ptičica podseća na raj. Uživam u miru, u osvešćenosti trenutka.. Doručkujem kako bih imala snage za moje buduće doživljaje.. Razmišljam kuda danas ići.. Od samog početka moje pripreme za put stalno mi je nekako iskakao u slikama šta videti, doživeti u Marakešu taj Jardin Majorel.. Jedna od najposećenijih destinacija Maroka. Botanička bašta koja se prostire na 2.5 hektara zemlje.. Još je 1923.godine orjentalista Žak Majorel pravio baštu od kaktusa, pravio vilu koju je dizajnirao francuski arhitekta Pol Sinoar u stilu kubizma.. Gde nastaje posebna i čuvena plava mažurel, kobaltna prepoznatljiva.. Dovoljno razloga da tamo prvo krenem.. Kupujem on line kartu, kako po preporuci ne bih gubila vreme na redove.. Imam nekih sat slobodnih da se obučem i krenem. Otvaram kofer u mojoj mračnoj sojenici, ali to nije bitno.. Kojom će me bojom energija Marakeša obući.. Marakeš na berbeskom jeziku znači božija zemlja, zovu ga još “ crveni grad “ i “ biser juga “.. Nalazi se u podnožju Atlas planina, nedaleko od reke Ulik. Jedan je od četiri kraljevska grada, pored Fesa, Rabata i Mekinena, gde je kralj živeo.. Kraljevstvo su činile 3 berberske i 3 arapske porodice.. Zanimljiv je značaj Jevreja, koji su uvek bili oko dvoraca, kao trgovci.. Gde god kročite imate ta obeležja da li boje ili kuće Jevreja. Deo su istorije i današnjice samo sa neke distance..

Vratimo se šta obući dok me sunce kupa po krovovima i fasadama boje terakote. Iz kofera me zove crveni top kombinezon, ali moram nešto preko nije ni toliko toplo, a ni zbog kulture.. Uziimam crvenu bluzi i dodajem mantil prsluk. To je ta kombinacija. Sravljam šešir boje terakote da ublažim slučajno nastalu Crvenkapu.. I baš kao
radosna Crvenkapa uzimam telefon i kucam adrresu.. Stiže mi poruka da sam potrošila brzi internet.. Ništa ne mogu da promenim i
krećem se malim uličicama Medine, gde sukovi najznačajnijih delova ovog lavirinta starog grada, čine autentičnost ovog vremena.. Poput leptira koračam radosna da idem da upoznam ovu moju šumu ovoga dana… Pogledam se u izlogu i shvatam da sam krajnje upadljiva i nastavljam kako me je Marakeš svojom energijom autentičnom kontašću obukao.. Idem sa radošću, šumom žovota, ne pamteći put.. Izlazim iz malih ulica Medine u velike ulice novog Marakeša. Ulice prelazim kad svi ljudi krenu, drugačije ne znam, ne razumem baš pravila.. Ispred mene se nalazi bela devojka koja je malo ispred mene, malo iza.. Svaka gleda u svoj telefon i u svoju gugl mapu.. Nasmejale smo se ispred ulaza u baštu i rekle jedna drugoj na isto mesto idemo.. Dve Crvenkape zajedno ulaze u bajkovitu šumu, botanički raj, gde zid nas odvaja od ovog raja i gradske vreve.. . Tišina prizora, lepota drveća, more kaktusa i pesma nevidljivih ptičica.. Nekako nečujno svi hodamo da ne remetimo ovaj trenutak.. Nekako svi blagosloveno ćutimo u tišini, svi se poznajemo i nepoznajemo.. Odabrani na ovom mestu delimo boje, klupe, fotografišemo jedni druge, ne bili ikako zaustavili i uhvatili trenutak, koji je Iv Sen Loren 1980.godine dozvolio da ceo svet vidi, da posle njegove smrti njegov pepeo ovde prospu.. Posebno mesto i trenuci presrećno beležim i uživam u kreativnoj slobodi i inspiraciji umetnosti.. Zaustavljam vreme i živim u nekom medju vremenu, meni jedino znanom.. Puštam dah i srce da kucaju u ritmu ovog raja.. Slikamo se moja nova poznanica i ja, peščanik ipak života curi.. Ona mora polako na svoj let kući. A ima samo 19.godina i sama je došla na 4 dana, bez straha.. Odlazim u muzej berbera, koji pokazuje kako su nekad, a možda i sad živeli prvi ljudi Maroka i drugih afričkih zemalja.. Uživam u prizoru arhitekture, mozaika, boja vile u stilu kubizma.. Svuda na putokazima su ljjudi koji vas upućuju kuda trebate da se krećete.. Stižem skoro do izlaza, ali ipak odlučujem da prodjem još jednom ovaj krug lepote.. Neće mi zameriti drugi turisti biću nevidljiva.. Bez telefona, očima, srcem dušom upijam energiju i isijavam svoju. Postajem i ja kao Iv Sen Loren zauvek deo ovog prostora.. Izlazim i kako dalje.. Nemam više internet, na oblaku lepote letim, za nekim ljudima idem, ali izgleda u pogrešnom smeru.. Idem i pitam kuda idete vi.. Vraćam se ka botaničkoj bašti i nalazim nove ljude koji mi pomažu da nadjem Medinu i uličicu do svog hotela. Pošto mi je telefon prazan.. Nekako stižem.. Uzimam papirnatu mapu, kao nekada i biram kuda bih to pošla. Recepcionar mi skida mapu na telefonu, kucamo gde ću i šta prvo, pa posle videti. Moj krajnji cilj je trg Džem el Fna gde se život, srce Marakeša dešava. Gde ćete videti ljude kako misle, šta rade, ko su.. I tako kao uvek ja imam plan, ali neko od gore ima svoj.. Kreće Crvenkapa svojom šumom života stazom kao ucrtanom.. U svemu uzimam minaret džamije Kotubije jedan od najstarijih, inspiracija mnogim drugima, visok 70 m kažu u uputstvima da će mi biti svetionik u traženju po izgubljenim ulicama Marakeša.. To je bio plan, ali.. Krećem se uskim uličicama Medine, gde poznati sukovi tezgi i raznovrsne robe se nalaze.. Šetam, lutam bez smisla, kao vidi me gugla. Naravno jedna greška i opet sam sama u šumi izgubljene duše. Ne plašim se. Gubim se, ali nikako da izadjem iz ovog lavirinta sukova Medine. A pošto su tezge pokrivene, minaret se ne da ni videti, ne vidim ni nebo.. Crvenkapa zapita za pomoć, kad pojaviše se vukovi da joj pokažu put.. I idem tako, idem i pitam se gde me vodi, gde ću stići.. Samo sam se okrenula i krenula negde nazad.. Posle nekog vremena netraženi vodič stiže do mene i ja samo odmahujem glavom, ja znam gde idem, hvala.. Nemam pojma, ni gde sam, ni gde idem, ali se neverovatno ne bojim, nemam strah, samo pomalo paniku da li ću odavde više izaći.. Pitam od sad samo turiste za put.. Stižem do muzeja.. Prolazim istorijom, upoznajem ornamente mozaike ovog prostora pomešanih kultura..

Prošla sam pored tezgi začina i to je najbolja slika Marakeša, koja govori o autentičnosti i kontrastu ovog grada od boja koje stoje jedna uz drugu i niko nikog ne ugrožava i svako isijava svoju posebnost.. To je prava definicija ovog grada pomešana sa utiskom trga Džem el Fna. Stižem do njega i konačno vidim i minaret džamije Kotubije, koji sam toliko dugo tražila po sukovima Medine. Prvo vidim policijsku stanicu, kao sigurnost moju, a onda majmuna na lancu koji izvodi salto napred.. Malo dalje neki čovek svira neki duvački instrument, dok kobre dižu svoje glave, kao po zadatku muzike koja se svira, a oni je realno ne čuju. Sve je to igra života koja se na ovom trgu dešava od dano do noći i tako iz godine u godinu za turiste i ko zna još.. To je mesto gde su u nekim davnim vremenima ubijani ljudi osudjeni na smrt.. Osećam tu energiju, udaljavam se ka minaretu, gledam sunce koje kupa fasade i krovove ovog grada.. Pokušavam da uhvatim sunce i minaret.. Opet mi se nude neki ljudi da mi nešto pomognu, pokažu makar ulje od argona kako se pravi, samo baš danas.. Hrabro hodam ulicama kao da imam svoje nevidljivo obezbedjenje. Bezbrižno tražim neki ruftop sa koga ću gledati na trg, dok sunce zalazi iza minareta.. Penjem se, a kao ulaznicu na terasu kupujem čuveni čaj od minta, nane.. Gledam more ljudi koji sede bez pravila, gde stignu mogu sa istim ciljem da uhvate zalazak i trg Džem el Fna.. Pronalazim muškarca koji fotografiše svoju ženu i molim da i mene slika mojim telefonom.. Vreme prolazi, sunce polako još jednom zalazi.. Šetam trgom, proživljam trenutak vike, bubnjeva, igru kobri, uličnih prodavaca, sokova hrane života… Biram restoran sa visine da još jednom pogledam trg i uz poznati tažini od povrća i kus kus pozdravljam sunce… Polako kao izgubljena Crvenkapa tražim pomoć od konobara, kako bih bezbedno stigla do moje Medine, ali ne preko lavirinta, nego preko velikih bulevara uz pomoć novih stranaca turista, kroz mrak uličica i sa baklavom za laku noć stigoh do hotela i moje sobe..
Nadam se da će i ovaj tekst stići da bude objavljen u 2024.godini, a što, a ne znam, a valjda tako treba..
Ne bojte se mraka, ne plašite straha, osvestite hrabrost i samo hrabro istinom na život krenite iskreno u Novu 2025!!
A da saznala sam 3 dana posle, da postoji i posle sam ih prepoznavala, mnogo policije u civilu i kao muškaraca i žena, tako da za. strah nema mesta.. Bezbedni ste., ako vam je tako lakše..
Živeli za istinu i hrabrost, za slobodu i mir..