Život je kofer pun želja.

Zamisli želju, duni svećicu i pojedi tortu.

Peščanik života kreće..

Da biste živeli, morate uvek nešto želeti i inspirisati svoj put življenja.

Želje, snovi su neophodni, kako bi život imao smisao.

Ona je energija, koja nas pokrece ka smislu i cilju.

 Na putu jedne od želja duž Azurne obale sledio je dolazak i doživljaj Kana.

Utisak nekako uvek prevaziđe očekivanje bilo dobro ili loše.

Kanski festival prećutno već godinama predstavlja evropskog Oskara.

U njega se tih dana u maju skupi ceo džet-set iz svih krajeva sveta.

Kao ljubiteljke filma došle smo u Kan malo pre Kanskog festivala.

Sve je već bilo postavljeno. Teško je ostvariti boravak u Kanu, kad su tu sve ove svetske zvezde, ali i ovako malo pre je moguće.

Sve je spremno da se desi taj glamur, sjaj, prestiž haljina i frizura, modela i iznenađenja u svakom smislu.

Euforija je već u vazduhu.

Želja koje me je već dovela do crvenog tepiha učinila je da i ja ponesem svoju malu crvenu haljinu, za te čuvene stepenice.

Apartman i parking, sve smo to rešile.

Obukla sam se i silom moje želje nošena, ubadajući po kaldrmi mojim štiklicama.
Neverovatna je ta sila u ženskoj glavi, telu, kad nešto želi i mora, a dosta ih je kod mene prisutno.

Ponekad bude u glavi i gužva od želja i moranja.

Ali iskreno, to me čini živom i zanimljivom sebi samoj, što je sasvim dovoljno.

Voleti sebe više od drugih….

I tako grabim ja kao zvezda u štiklama sa torbicom u ruci, crvenim ružom, ka crvenom tepihu.

Evo me zvezda stiže…

Mišel je trčkala za mnom, ne razumevši silu što me goni.. Stigle smo ispred velikog panoa, stepenica, mesta gde su stajale i stajaće zvezde…

Polako nameštam Mišel kako da stane, šta da uhvati, kako da me slika. 

Ne znam ni za šta, ni za koga se slikam.

 Valjda za sebe – ali to je bilo jače od mene.

Trenutak, momenat, osećaj..

Popela sam se, kao najveća zvezda..

 Mišel  me je slikala. Kad odjednom, pojavio se stvarno pravi paparaco. I pitao me je da me slika. Stidno sam rekla ne. Ja se ovde samo glupiram. Ostvarujem svoju želju.

 Naravno da me nije poslušao, fotografisao me je. Na trenutak sam poželela da vidim fotografiju profesionalca, ali kako…

Šta li misli, ko sam ja?

I tako trajalo je to par minuta. Bila sam zvezda Kanskog festivala, pre nego je i počeo.

 Želju sam ostvarila, sad možemo dalje.

 Skidam svoju ekskluzivnu haljinu. Postajem opet obična i krećem da upoznam Kan.

Crveno i dalje nosim. Nekako me to dodatno inspiriše.

Krećemo ka čuvenoj Kroazeti. Ulica, slavnih žurki na plažama i jahtama, butika, hotela sakrivenih  visokim palmama.

Šetamo dok galmur i sjaj zvezda rasipa Kroazetom. Gledamo hotele, biramo najlepši, ali nekako svaki ima svoju posebnost i sjaj.

Kako li izgleda kad svi oni dođu i Francuzi i ovi iz Monte Karla.. Sjaj zvezda koji hoda Kroazetom i starim gradom osvetljen zvezdama sa neba.

Pa zato slavni nose tamne naočare, da ih bljesak svetlosti i slave ne ubije.

Kraj divne večeri, lepote i raskoši proveli smo u sjajnom restoranu na obali mora.

 Ljubaznost i gostoprimljivost je ovde bila divna, kao hrana i vino..

Ulica hedonista, sjaja zvezda, harizmatičnost ovog filmskog grada uspavala me je, a zvezde su ispunile moju sobu.

Sledeći na putu želje je Sen Trope..

Do sledećeg petka

Pozdrav od Mišel i mene

4

post a comment