Evo me u čuvenoj Petoj AVENIJI, gde je sve veliko i moguće, ako imaš dovoljno… Ja sam samo mali crv, koji bi da zagrize tu veliku jabuku, da osetim ukus.

Ređaju se Apple, LUI, Gucci, Armani, Tramp, itd. Svi veliki, a ti mali…

Ulazim u LUI, nije gužva, može sad i bez zakazivanja. Gledam te ljude, te žene, muškarce – da li su nešto bolji, lepši od mene… Bogatiji svakako, ali nisu srećniji.

Svi smo mi dušom isti… Gledaš ih, oni gledaju tebe i ne vide da ti išta fali.

Ponela sam dovoljno novca da kupim dugo željenu torbicu… Obraća mi se momak, isto kao i svima ovima bogatijima. “Molimo sačekajte, sad će vam se neko posvetiti”. Posvetiće vam pažnju da potrošite svoj novac, za svetski standard, za modnu kulturu… Kao neki zalutali miš gledam sve te ljude, niko ne vidi to što ja vidim i osećam… Konačno prihvatam – pa ti si deo toga i ti pripadadaš – ako je ulaznica novac, imaš ga, ako je outfit, imaš ga. Šta s tobom nije u redu, opusti se i uživaj. Prepusti se i biraj. Jedna, duga, treća… A da malo ipak razmislim o svemu? Možda je u Parisu jeftinije, a ti ćes ići u maju… Sad za neki dan mi je rođendan, želim je za rodjendan… Budim se usred noći. Šta da radim? Da li da je uzmem, i koju? Donosim odluku, ako prođe nešto, kupiću je…

Prošlo je, idemooo. Ponovo Lui, Peta AVENIJA, ulazim podignute glave, kao da mi je kuća… Čekamo da mi se neko obrati. Prilazi nam Oscar, bas on…

Šta želite, itd., sve znamo, stižemo da platimo… Sigurna da para ima dovoljno. Kad, kartica je odbijena, prvi put, pa drugi.

Gledam u Oscara, nema reakciju, a ja kao seljančica kažem:

“Ali imamo novca, nešto je do kartice…”

“Ma, u redu je…”

Markantni Oscar ne iskazuje facijalnu ekspresiju. Kakav profesionalac, mogao bi sve da bude – pokeraš, žigolo… Krećem do najbližeg bankomata kako bih podigla keš… Izlazim na sporedni izlaz Luija, gde svi kupci izlaze. Tu ću se vratiti i tražiti opet Oscara…

Nekad bih bila ponižena od sebe same za ovakvu situaciju, sada ponosno tražim banku koja radi i bankomat da podignem svoj dugo šteđeni novac za moju torbicu…

Naravno da mi prolazi kroz glavu da je ovo možda još jedan znak da je ne kupim, možda je preskupa, možda je ne zaslužujem… Ali ne, neću se pokolebati, odlučila sam. Prilazim bankomatu, da li ću imati dovoljno novca, da li ću moći sve da podignem, da li će se LUI zatvoriti dok završim…

Aparat kaže da može samo 1000$ po 20$, kao slepica ću doći, kao prosjakinja… Uzimam svu količinu para, i grabim ulicama do LUI-ja, do mog prvog LUI-ja… Stižem vidno uzbuđena, smirujem se, maske kriju naše ekspresije. Na sporedni ulaz ulazim, tražim Oscara, kao da je on moj lični prodavac. Momak iz obezbeđenja kaže da je Oscar zauzet, ali će nas preuzeti Tiffany… Gordo hodam, nije mi više prvi put. Vode me po spratovima, kao neku ozbiljnu klijentelu…

Opusti se, govorim sebi… Dajemo novac, Tifani broji, sve je ok… Stiže Oscar, naravno bez ikakve emocije na licu, pruža torbicu sa jedva blagim osmehom, ispraća me… A, da, ubeležili su me za neku sledeću kupovinu… Da li je ona ulaznica za svet velikih i biranih?

Novac je samo sredstvo, ne i put velikih i posebniih…

Izazov je biti tu, osetiti trenutak i zgrabiti svoju šansu.