New York…Koja bi ga reč opisala – ostaće za sad prazno polje. Neponovljiv i jedinstven, inspirativan zauvek. Osvaja te, osvajaš ga. Kao ljubavnik koga nikad ne možeš upoznati do kraja, neuhvatljiv, a želis ga sve više i više. Da te voli zauvek, da zaplače kad kreneš iz njega. To je NY – LJUBAV ZAUVEK…. Ljudi samo gmižu, kao u nekom mravinjaku i svi nekud ciljano idu. Primaran je osecaj ljudske lave, koja se stalno kreće. I ako staneš, padneš sa svojim koferom, preskočiće te, možda i pregaziti. Osećaj surovosti, nemilost velikog grada, velkih zgrada, usijanog asfalta i februarske zime, kad se prsti koče, a beskućnici leže pokriveni kartonima. Zastaješ i pitaš se kako je njima? Džinovskim zgradama si okružen, i da želis da pobegneš, nemas gde. Nebo daleko i visoko, jedva vidljivo. Stajem da uhvatim svoj dah, a osećam dah New Yorka, tu brzinu. Hteo ili ne, ti ideš i trčiš u njegom ritmu, poskakujes, trčkaraš da uhvatiš sa njim ritam. Gledam, slikam, snimam, želim da uhvatim, al ne da se. Kao materija koja stalno menja stanje svog oblika, to vam je New York, neuhvatljiv.. Ali ono što ga čini posebnim je da te on prihvata, postaješ deo njega. Niko te ne gleda, nikog se ne tičeš, a opet si deo. Vide tvoj autfit, poštuju tvoju individualnost, jedinstvenost i pomeraju se korak nazad, da ti naprave mesto da i ti stanes na liniju crte slobode da smo jednaki da učinimo nešto da zbog toga stane svet.