Put do Positana počeo je brzim vozom iz Rima do Napulja, a onda kreće avantura.

Zona komfora je ostala u vozu. Prvi put u Napulju. Kažu ili ti se svidi ili ne. Ostavljamo kofere Mišel i ja u sobi odličnog izgleda i ocene, ali u strašnom kraju. Žena nema, a vrućina. Šorc i majca na nama, a znoj curi. Samo muškarci oko nas, migranti i policija. Nevidljivo hodamo. Gledamo kuda dalje i krećemo se bez smisla, al idemo. Polako shvatamo da nema vespe nigde, samo šasije motora ogoljene bez točkova, bačene pored puta. Strah se pojačava, izlaza nema. Ulazimo u deo Napulja, gde niko više i ne zna engleski. Problem postaje sve veći. Niko nas ne dira, ali nije nam svejedno. Kad odjednom niotkud u Napulju u nedodjiji pojavi se taxi. Presrećne se bacismo i udjosmo. Vodi nas do mesta gde se vespe iznajmljuju. Odveze nas skroz na neki drugi deo grada. Nije nas bilo briga šta košta. Presrećne izadjosmo misleći da je tu bio kraj ali… Iznajmile smo prelepu crvenu novu vespu. Devojka koja nam je iznajmila još na početku nas upozori da kraj gde smo smeštene nije bezbedan za parking naše vespe. Možemo preko noći ostati bez nje, tako i bez preostalih para i mnogo više.

Pitah Mišel možeš li ti to. Voziti nas dve. To iskustvo do sad nisi imala. Kao i uvek Mišel sve zna i može. Naravno da mogu. Kaldrma napuljska, lagan volan i krenusmo. Nikad mi teže u životu nije bilo, a nikad da se završi. Mišel u strahu viče, kucaj na guglu adresu bez da idemo auto putem.Ne možemo sa ovim motorom auto putem. Ne znam. Vičem i ja, ali od panike nema izlaza. Da se vratimo, pitam ja. Ići ćemo drugi put. Idemo dalje, rešismo putanju. Gugla kaže 60km za 2.5 h. Laže gugla. I tako viče Mišel u strahu na mene, ja se držim i molim da što pre ga  vidim. I traje i traje vožnja, rupe, sela i onda odjednom krenuše serpentine Amalfi obale…

Dah  staje, prostranstvo ogromno. Stajemo da udahnemo prizor, ali ne znamo kako da podignemo motor na štender. Od pogleda staje dah. Krećemo dalje, ali sad ne znamo da upalimo motor. Dečko opet proba, ali se Mišel seti reči instruktorke. Krenusmo dalje. A planine iznad nas, more i stene dole. Priroda,  prizor, pogled staje. Telefon snima i po cenu da ispadne, mora se ovo zabeležiti. Vozimo se očarani lepotom juga Italije, sorentinskog poluostrva. Ovo je možda nešto najlepše što je priroda stvorila, a moje oči videle. I tako iz mesta u mesto, sve više u planine penjemo se vespom u iščekivanju Positana. I odjednom pogledasmo u rezervoar, gorivo na rezervi. Novi problem na avanturi Positano. Kad odjednom pumpa niodkud. Opet treba stati, parkirati se.. Prvo nam aparat proguta prvih 5 eura. Prodje novi čevek i on nam pomože. Avantura ide dalje. Ima li kraja, spavaću u čamcu u Positanu, ne mogu više. Bole me kičma, ledja.. i odjednom osetismo miris limuna, nečeg posebnog u vazduhu, što je vetar nosio, dok je motor vozio. Proletesmo. Pa ovo je Positano. Stani da ga vidimo, pomirišemo. Ljudi šetaju, restorani puni. Sve je u krošnjama limuna i plavoj bolji. Samo na trenutak stani da osetim ovo mesto. Adrenalin nas još vozi. Ispred nas u kaskadama uklesane kuće, hoteli šarenih boja. Prelivaju se u padu sa visine ka obali. Kuće načičkane, kao školjke u kamenu. Gledam ali ne verujem. Crkva u sredini sa zlatnom kupolom. Što je viši hotel, restoran sve je skuplji. Pogled je skup, visina košta. Ma idemo gore, visoko ka vrhu. Stižemo, čekamo mesto za večeru, dok se Pozitano prostire, ležaljke plaža, more. Sve uredjeno. Dok jedemo salatu sa mocarelom i pijemo aperol, ljudi šetaju, kola prolaze, a limun miriše. Sve je stalo, udišem i ledim sliku za zauvek. Fotografiju pravim, bicikla ide, lepota bez daha. Vredelo je svega i bola i straha i stresa. Ne znam da li je dobio ime zbog pozicije koju zauzima, ali Positano kao ukopan u steni sa kućama u raznolikim bojama, kao školjke u moru, nekako kao svetionik nas priziva.Napulj nas čeka. Bezbedno smo se vratile.

Miris limuna ostaje, mi dolazimo, prolazimo i odlazimo. On ostaje obgrljen limunom i stenama,  i čeka da mu se opet vratimo.. a vratiću se sigurno.

I samo 48h posle vratile smo se preko mora sa Kaprija. Morale smo da ga osvojimo sa strane mora od podnožja ka vrhu. Pun čamac srećnih putnika  vozio se sa Kaprija ka Positanu. Dok smo ostavljali Kapri i pili preskupi proseco, kao džet seteri, naravno ne znajući da to košta, ispred nas se pojavio prelepi Positano. Potpuno drugačiji nego na motoru… Kao razglednica, a mi moreplovci nepoznatog kontinenta. Vukao nas je da se što pre iskrcamo i krenemo da ga osvojimo stepenicama, kao lavirintima. Išle smo  i gledale, sve više i više. I odjednom našle smo mesto gde smo prošle motorom, gde mirišu limuni. Sele smo i uživale u ponovno osvojenom Positanu. Ili je ipak on nas osvojio, a mi se predale čarima njegove magije. Do ponovnog susreta pozdrav iz prelepog Positana.

13

post a comment