Hodajuci putem duše, dok me sunce greje, a kiša lišća pada po meni, tražim znak.

Dokaz dugogodišnjeg smisla mog rodjenja. Na toj stazi srela sam sreću, koja mi je upalila

večno svetlo u srcu ljubavi. Kraj i početak su počeli spoznajom sopstvene ljubavi prema sebi, a

iz nje pojavio se lik moje duše.

Zajedno smo jače.  Uverenjem stvaramo put i smisao ovozemaljskog

života. Svi smo na početku nesnadjeni u traženju i jurenju za nekim ciljem samopotvrde našeg

truda i puta. U patnji i bolu za ljubavlju i neshvaćenosti, dok je bol razdirao svaku ćeliju tela

dotadašnjeg smisla, radjala se duhovnost i osvešćenost ka novom smislu. Besmisao nebitnog

poništio je smisao i značaj ljubavi koja je u nama  zauvek. Spoznajom duše, sopstvenim

budjenjem počeo je novi početak smisla na putu ljubavi prema sebi… Ljubav koju sam osetila i

 pronašla u sebi daje mi snagu, istrajnost i veru da je trag pravi za put moje sreće i spoznaje.