Moja priča  – BLAGOSLOVENI OGANJ

Dugo sumirajući utiske proživljenih trenutaka, pišem vam, sa malom pauzom, o jednom posebnom, najvećem hrišćanskom čudu – Blagoslovenom ognju.

Moja duša je iz dubokih odaja zavapila glasom koji nisam mogla da ne čujem – idemo po Sveti oganj.

Hvala, hvala, hvala…

Ljubav vere ima snagu koju nijedna sila ne može srušiti. Iskonom svevišnjeg, ljubav me je vodila u Svetu zemlju za Uskrs.

Prošlog Uskrsa bila sam u Svetoj zemlji, a blagodetni oganj sam dočekala u dvorištu Hrama Vaskrsenja. Na Uskrs, sa knjigom Sveti oganj, u ruci, u crvenoj haljini, slikala sam se nekako slučajno, na skoro svim svetim mestima. Ne shvatajući da će to biti moj poziv nazad, da će me želja za čudom ponovo dovesti na to isto mesto, samo sad sa bogatijim znanjem iz knjige o blagodetnom ognju, koji postoji već XVII vekova.

Prošle godine sam sa grupom budućih hadžija prošla skoro svim svetim mestima, znanjima Isusa Hrista. Naučila sam mnogo, osetila mnogo više.

Kad jednom posetiš Svetu zemlju i vidiš njena bogatstva, ništa više u tebi nije isto. Velika su iskušenja u toj zemlji, na svakom koraku nešto je moguće. Tri velike vere, a samo zidom podeljene, i svaka misli da je Bog samo njen. I tako sve počinje…

Koliko si velik svima da oprostiš njihov greh, pogled, uvredu…

Moraš biti velikog srca, kao Isus, da bi razumeo slabost, nemoć ljudsku, jer toga ima na svakom koraku.

Puška veru čuva.

Posmatrajući različitost, a u stvari sličnost, svih tih ljudi, različitih veroispovesti, ono što je svima zajedničko je snaga njihove vere i uverenje da je ona jedina. Ovo je neprikosnovena istina…

Jeste smešno, ali je dominantno. Snaga Jevreja u veri, u običajima, oblačenju, hodanju, držanju, pripadanju u njihovoj zemlji je za svako poštovanje, pohvala vaspitanju. Ali, uvek bude neko ali…

Vera muslimana je dovoljno jaka da u džamiju i ne možete ući, ako niste musliman. Jačina ove dve vere se zato i sukobljava, meri se koja je snažnija.

Po strani smo mi, hrišćani, naš hram je svima dostupan, otvoren za sve. Pa kad dođe dan najvećeg praznika i iz celog sveta krenu da pristižu pravoslavci iz Egipta, Jermenije, Rumunije, Rusije i Srbije, da dožive blagodetni oganj. A onda neizbežno sila policije Svete zemlje umanji broj hodočasnika koje će pustiti u hram ove godine. Prošle godine sam bila tako blizu, a tako daleko. Nepravde je, naravno, bilo, kao i ulazaka preko veze. Došla sam u društvu i nije red da društvo napuštam.

Ove godine, ako Bog da, ulazim u hram i doživeću blagodetni oganj. Snaga ljubavi koju sam osetila kad sam kročila u hram i pogledala sva ta sveta mesta, ploču miropomazanja, mesto Golgote, i kad sam opet sačekala red i ušla u Isusov grob, veče pre silaska Blagodetnog ognja, ne može se rečima opisati…Svo ono dvočasovno maltretiranje na aerodromu, nestalo je sa ovim svetinjama.

Kao da sam se napila vodom sa izvora. Snaga, moć i energija kojom je moja duša okupana ne može se ni sa čim meriti. Dok se u meni ponavlja Oče naš, a moja usta izgovaraju Isusovu himnu, Isuse Hriste, sine Božiji… moje srce raste snagom ljubavi.

Podignute glave, preplavljenog srca, srećem u hramu moje hadžije od prošle godine. Osmeh odražava zajedničku sreću, mi smo saborci prošlogodišnjeg ognja, kad smo se probijali po barikadama. Neki su padali, neke su po zidovima razvlačili, ali snaga ljubavi nosi…

Šetam starim gradom i šokirana sam koliko je već postavljenih barikada, na svaka tri do pet metara. Kako li će ovo tek sutra biti? Idemo! Odustajanja nema. Hiljade barikada je postavljeno svuda, na Jafa kapiji, na trgu, starom gradu… Hoće li nas uopšte pustiti? Pomalo me strah obuzima. Moram ući. Tu sam, došla sam. Ko zna gde ću biti sledeće godine ? Pitam vodiča od prošle godine kada je skup ujutru, u 7 i 15, ispred Nove kapije.

Polako svi odlazimo u iščekivanju sutrašnjeg dana. Šetam, razmišljam, šta li će biti sutra, hoću li uspeti…

Budim se rano, Opušteno se tuširam i spremam. Gledam na sat, već malo kasnim za ekipu koja se skupila na Novoj kapiji. Ne žurim, slušam intuiciju, koja mi kaže polako. Ja tako i radim. U mraku svoje sobe, prvo zaboravljam sveće. Jednom se po njih vratih, a onda na pola Jafa ulice, setih se da nisam ponela maramu. Vraćam se ponovo, i to je konačno to – ja sam tu, sveće su tu…

Lepo jutro, sunčano. Hodam ubrzanim korakom, uzbuđena i pomalo u strahu, koja će me scena sačekati…  Slabo je ljudi ovom mojom putanjom, da li su veće stigli, a ja kasnim… Približavam se, sa mnom stiže bar 20 žena policajki, samo u košuljamai pantalonama, bez nekog vidljivog naoružanja.

Stižem do mesta skretanja, da li da idem na Jafa kapiju ili na Novu? Jafa je prošle bila puna ljudi, ove se tu neće ni ući… Stižem 5-6 minuta posle dogovorenog vremena na Novu kapiju, vodiča nema. Da li su već ušli ili kasne…

Kapija je puna ljudi, vojske i policije, pored barikada i s jedne i sa duge strane su kao kavezi ispunjeni ljudima. Gledam i konstatujem da je mnogo gore nego prošle godine. Stojim u žutoj jakni, plave kose, potpuno neupadljiva, stopljena sa masom. Naravno da se šalim. Ali to je moja energija, nisam razmišljala o tome, želja me je vodila, ljubav za ognjem, dodir svetlosti me je pozivao. Sve drugo bilo je nebitno. Gledam sve te ljude iz prvog reda. Moje plave oči šta sve vide.

Prvo osetih poniženje, uvređenost, nepravdu, a onda shvatite da nisam ja bitna, nešto mnogo veće je danas najvažnije. Gledam oko sebe one vojnike, policajce, nekako su uvek najgori na tim najudaljenijim barikadama od hrama i mesta dešavanja. Možda su oni i pravi u ovoj ljudskoj selekciji.

Kada smo čekali višečasovnu proveru na aerodromu u noćnom terminu leta, jedan mladi dečko rekao mi je “Ja sam uvređen, ovo je kao holokaust.” Bio mu je prvi put u Izraelu. Samo sam mu se nasmejala. Ovo je samo početak, a na to sam sada mislila.

Ispred mene je mladi musliman, policajac, pored njega stariji, koji zavodi red. Stižu Grci, sa zastavicom, nekoliko njih. Sve se za njih otvara i oni prolaze. Stižu Rusi, sa plavim maramama. Stavljaju im neke papirnate narukvice. Gledam da li mogu sa njima nekako da uđem. Ma ne, ovaj stariji vojnik svakog ponaosob pušta.

Ispred mene su momak i devojka, pričaju na hebrejskom, da li mogu ući sa njima. Pitam dečaka, mladog policajca, on me ne konstatuje. Tu su blizu mene i naši mladi monasi, povlače se unazad. Najstožiji policajac među njima obraća nam se na megafonu i kaže, kako su im sad javili da nikog neće pustiti bez pozivnice koje je Pravoslavna patrijaršija izdala. Pozivnicu nemam, milosti nema, šta sad… Ponovo nam se obraća i govori da pređemo na drugu stranu ulice I, ako se ne sklonimo, primeniće silu. Gledam, brzo razmišljam, ovde danas nećeš ući. Gledam izraze ljudi, svi ćute, niko pokazuje neku ljutnju. Da li znaju nešto što ja ne znam. Udaljavam se, gde sad. Baš u tom trenutku, sam Bog mi šalje hadžiju od prošlog hadžiluka. Oči su nam se srele, kao i duše. Idemo… Ali kuda, a da uđemo…

Idemo preko Damaskin kapije. Pogledah ga, bio je neupadljivo obučen, crne kose i puti, mogao bi proći kao jedan od njih. A ja plava, bez marame, biću mu samo teret.

Krenuli smo nas dvoje, kao dva leptira, spremni da osvojimo svet koji samo nas čeka. I tako, trčkaram ja sva uzbuđena, kada me vojnik zaustavi, povišenog tona. “Kuda?”

Ne može, mi kao začuđeni.. Ali ti vojnici su profesionalci, nema tu emocije… Gde možemo, tamo…

Krenusmo u lutanje starm gradom od barikade do barikade. Na svakoj su nas odbili. Pokušali smo na šarm, duhovitost, nisu nas ni primetili.

Negde smo u zidinama, sve dalji od hrama i našeg blagodetnog ognja. Uključujemo gugl mapu, kako bismo se vratili bliže. Stižemo do jednog finog vojnika koji nam kaže “Ja i da vas pustim, imate sledeću barikadu, a tamo je moj šef. “

Idemo dalje, lutamo, kao psi lutalice. Pitam se Bože, da li je moguće da su nas toliko puta odbili.

Hadžija mi vraća veru, stići ćemo. Naravno, tu smo…Otvori se neki put, kad njime idu Kopti, pravoslavni Egipćani, zavijeni u belo. Mi polako uđosmo sa njima donekle. Kad vrisnuše dva vojnika. Poteraše nas nazad i vratiše nas na početak. Stizali su još neki drugi narodi, da li Moldavci. I tako, grupa nas koja je lutala, bivala je sve veća. Bez nekog rešenja i cilja. Bože, ima li rešenja…

Hrabreći jedni druge u velikoj želji, duše poslate od Boga da mi se nađu i da zajedno stignemo do čudotvornog plamena. Hodajući, hadžija reče da ćemo i preko krovova ići, ali stići ćemo. Ma da, idemoo. Negde ćemo proći.

Pomalo tužna, nikad toliko puta odbijena, nikad odustala zbog tolikog odbijanja, idem dalje. Kilometri odbijeni su iza nas. Onako kao miševi, koji ne znaju gde je pravi put, zastadosmo malo. Stvoriše se neki dečaci oko nas. Mali sitni mangupčići, koji bi možda da nas prevare. Pitaše nas hoćete li mi da vas odvedemo do hrama? Skeptično se pogledasmo, pa hajde…Šta  možemo izgubiti? Dva deteta ispred nas, telefoniraju. Po izrazima lica čitam, može, kreni. I mi kao ovce krenusmo, bez da imamo šta da izgubimo. Išli smo po dvorištima, kućama, uz put, ćuti, tiho, savij se…Okrenuh se u jednom trenutku, mnogo nas je, može li ovo da uspe. Koračam, trčkam i sudelujem u avanturi.   

Stigosmo odjednom do nekog zida, prođosmo žice i stiže zid za preskakanje, kao i krovovi ispred nas. Stadosmo, pogledasmo dečake, kažu ajde, kuda, preskoči zid, a onda po krovovima… Molim!

Odmah iza krovova gledao me je zlatan krst hrama. Sve se brzo dešavalo, odluka je morala odmah da se donese. Sledeće je bilo daj pare! Hadžija kaže pare na kraju, kad dođemo… Dečaci počeše malo da drame, sad, posle koliko. Pogodismo se. Pređosmo samo zid i ispred prvog krova dadosmo pare da nas vode do kraja. Preko krovova, ovaj crep je nov, neću propasti. Nikad nisam hodala po krovu. Prvo idu deca, hadžija, pa ja. Drugi čekaju da vide da li ćemo mi preći ili biti prevareni. Hodam po crepu, mesta za strah nema. Spuštenog tela zbog policije, a i bezbednosti, hodam. Prešli smo prvi krov, sledeći nije takav, pola crepova nema, da li je ovo bezbedno. Hoću li propasti dole? Šta je dole? Nema mesta za razmišljanje i strah, hodaj i budi pozitivna… Skakala si padobranom, možeš ti to… Kad prođoše krovovi, sad su merdevine ispred nas, kako bismo se spustili dole. Jedan nogar je stabilan, drugi visi u vazduhu. Hadžija se bezbedno spustio, sad je red na mene. Hrabro se spuštam i silazim na neku terasu koja postaje zamka za novo plaćanje. Skočismo, kakve pare, platili smo. Dole ispod terase bio je put ka hramu. Sedeli su momci od bar 25 godina, ja žensko. Drama počinje, pare, komešanje, a naš cilj? Jedan od dečaka bio je ispravan, rekao je da smo platili do kraja. Ali ko su oni dole? Hadžija skoči zapreti policijom i preskoči terasu. Smiri se drama.

Sledi moja spuštanje. Do mog struka je ograda terase, koju ja treba da preskočim i uđem u neki pleh, u belim patikama i beloj haljini. Gledam tu sebe, kako ću, poslednja je prepreka, valjda.

Bodrim sebe, možeš ti to. Hadžija je dole, moram da  požurim, da ga ne zadržavam. Iznad mene stoji momak koji priča sa mnom na mom jeziku, ajde sestro, držim te. Opkoračujem terasu u beloj haljini i belim patikama, držim se, drže me, visim, osećam merdevine, spuštam se i silazim. Trčim ka hadžiji i polako ulazim na bazar starog grada. Gledam, to su neki ljudi, suptilno, tiho pitam ih, jeste li i vi sa krovova stigli ovde… Blago se smeškaju, da li me ne razumeju ili se plaše. Svi onako čavrljamo, kao našli smo se tu, otkud, niko nas ne pita, ne dira, neće nas valjda oterati. Pravimo se nevidljivi… Pojaviše se naša braća sa krovova.  Zatražili su od nas pomoć da im pozajmimo novac da plate naše vodiče.

Dajemo im novac da reše situaciju. Pojaviše se oni Rusi sa početka, sa plavim maramama i papirnatim narukvicama. Htedosmo da se među nijh umešamo, ali vođa nas zamoli da to ne radimo, jer zbog nas ih neće pustiti. Ok, spustismo glave. Čuše naš jezik. Srbi braća. Čekasmo i nekako odjednom krenu masa. Rusi, mi… Staviše nas do nove barikade, bliže ulazu u dvorište hrama. Posle kratkog vremena obrati nam se policajac, jako fin, prvo na ruskom, a onda na engleskom. Da budemo mirni, uskoro će nas pustiti… I stvarno, mirno nas pustiše. Realno i ne znajući, to je bila poslednja barikada. Ušetasmo u dvorište. Dođoh na mesto gde sam prošle godine dočekala sveti oganj.

Krećemo se, niko nas ne zaustavlja, ni barikade, ni policija. Ispred mene je hram, otvorena vrata, mi ulazimo. Krstim se, zahvaljujem Bogu. Obraćam se svom saborcu sa krovova, lavirintu odbijanja, svih iskušenja pre blagodetnog čuda.

Hadžijo, mi dođosmo i uđosmo.

Hvala ti Bože, ponavljali smo, okupani energijom hrama i ljubavlju prema Bog. Mi i hram, poluprazan, osmeh, sreća je isijavala hramom. Pogledala sam na sat, samo je 10h, blagodetni oganj prošle godine se spustio oko 14:30. Čekaju nas sati stajanja, pritisaka ljudi, njihove želje da priđu bliže i bliže.

Neka, pusti sad to, budi srećna. Uživala sam u sreći u hramu, zahvaljujem se Bogu što me je doveo dovde. Gledala sam u otvor, u svetlost hrama s koga će blagodetni oganj nevidljivim putem sići do kamena i Isusove grobnice. Ništa nisam jela, a bila sam sita, nahranjena adrenalinom, ljubavlju, blagoslovom Boga, što me je doveo i primio u svoj hram. Gledala sam stubove, zidove, upijala sve i prožimala. Počeli su da pristižu ljudi, krenulo je guranje, stiskanje. Ljudska priroda se svakog časa ispoljavala u svakom pokretu i svi su se ponašali kao da im nešto pripada, da je baš ovo njihovo mesto.

Hadžiju i mene masa je razdvojila, samo bismo se katkad pogledali i rekli pogledom oprosti im, Bože, mnogo to žele. Stajala sam na jednoj nozi, dok su mi utiskivali svoje krstove po bubrezima i leđima. Pored mene je bila jedna divna Grkinja, umorna od nespavanja, ali ispravna u borbi za svoje mesto. Bilo je svega. Pojedinaca koji su hteli da se popnu na stub hrama, kamermana, ljudi svakakvih naravi.

Ali tu sam, Bog me je odabrao, pa i sve njih, izdržaću. I tako je i bilo. Želja, vera, ljubav, snaga, Bog doveli su me dovde. Sačekaj i doživi, upali blagodetni oganj…

Ulazili su lokalni pravoslavci, svirajući, igrajući, vičući, ali to je deo njiihove tradicije… Približavao se trenutak kad će pravoslavni patrijarh Teofil III skinuti svoju odoru i ostati samo u belom stiharu, ući u zapečaćenu grobnicu po blagodetni oganj.

Dešava se. Začula se tišina, muk. Ugasiše se sva svetla i nasta tama, praćena potpunom tišinom. U vazduhu se osećao naboj pritiska tolike energije ljudi, svih prisutnih duša koje dišu kao jedno i čekaju   blagodetnu svetlost.  Plavičasti plamen, blagodetni oganj, nejveće hrišćansko čudo, zasvetlelo je ispred Isusovog groba. Patrijarh se pojavio, zvona su krenula.

Hram je odzvanjao zvucima zvona, Bog je poslao na sve nas blagoslov svetog ognja. Takva energija, kroz Božiju svetlost plamena, hramom se prenosila. Srce je isijavalo, kao taj plamen sa sveće. Stigao je i do mene, snimam, beležim, ali ne i ovo što je u mom srcu.

Hadžija i ja smo se gledali, bez reči, oči su isijavale, sjaj sveća blagodetnog ognja…

Bog nas je blagoslovio, zagrlio, ispunio dušu, srce… Koliko je velika ljubav. Snimali smo plamen sveća, dodirivali rukom, licem, blagodetni oganj. On ne peče, on vas voli, grli, ispunjava. Sreća, kao vosak koji je padao po nama, po hramu, bila je svuda. Radost, Uskrs, ljubav, vera je bila svuda. Pravili smo slike kao dokaze boravka, dok su odzvanjala zvona, kao ljudska sreća. Svi smo bili omađijani najvećim hrišćanskim čudom, starim XVII vekova. Sve je tako nestvarno, čudotvorno. Tolike srodne duše plavičastim ognjem dovedene, spojene, izabrane… Izgubljena u sreći, ne zaboravljam još jednom, hvala ti, Bože, što si mi ovo dozvolio.

Napuštam hram posle više od pet sati stajanja. Gledam sreću na licima ljudi, a onda stižemo do Jafa kapije, gde hiljade ljudi sa svećama u ruci smireno čekaju da uđu u hram i upale sveće.

Moj put, moj hadžiluk ovim blagoslovenim ognjem učinio me je drugačijom, ništa više nije isto…

Hvala vam, ako ste smogli snage da izdržite i pročitate tekst do kraja, nije moglo kraće. Šaljem vam svetlost, ljubav, i kad pomislite da nema nade, Bog će vam otvoriti put. Čudo se nikad ne dešava bez vere.

7

post a comment