Svaki čovek u nešto veruje. Neko u ljubav, neko u Boga, neko u novac, univerzum, sebe..
Ljubav, vera, nada, trojstvo vere, različitim imenima nazvanim. Snaga moći, pokretač tela, dela uspeha.
Glas iznutra mi šapuće: „Reci, napiši, podeli… Ne stidi se.”I tako, razmišljam, red je da vam napišem put svog hadžiluka..
Čitajući još na studijama, o putu Svetog Save u Svetu zemlju, koji nije bio nimalo lak.. Teško je sakupio novac, i kada ga je dobio, razbojnici su ga opljačkali…
Put u Svetu zemlju je poseban i težak, i uvek ima neku svoju posebnu priču. Dešava se samo kad neko od gore, neka viša sila, Bog ili kako ga god svako zvao, dozvoli da pođete i dođete u tu, po svemu, posebnu zemlju..
Moj put je takođe bio dug, težak.. Mnogo je bilo prepreka.
Prva je bila moja sumnja, pitanje koliko sam ja stvarno zrela za tu zemlju.
Imam li znanja i svesti o mestu koja ću posetiti…I tako planiram ja još pre tri godine – Idem za Uskrs u Jerusalim… Rešila, i mislim to je to. Kupila karte, letim…Smeje mi se sila, iskon, Bog, univerzum. Sad se i ja smejem, a možete i vi..
Dođe, viša neka sila – nazvaše je Korona. Zaustaviše se i brodovi, avioni, vozovi… Stade svet. Planeta zadrhta strahom, ceo ljudski svet.. Ne odoh ja ni tad, pa opet krenuh ja. Planiram novi put. Kad, zatvoriše ponovo granice.
Dođe novi datum, novi let, opet novac. Platih, i mislim dovoljno je. Opet mi se od gore neko smeje… Razbole mi se dete… Majka ne ostavlja bolesno dete.. I ne odoh ni tad.
Dolazi Uskrs, najveći praznik hrišćana, otvara se put. Sa strahom, strepnjom, pitam se, sa pogledom ka nebu… Hoću li poći ovaj put? Smeškam se… U trojstvo se zaklinjem – ljubav, vera i nada. Dok je toga – verujem, želim i hoću… Učim svoje lekcije, shvatam šta mi se poručuje. Unazad postim sve postove, plaćam karte, avione, želim, hoću, ali otići ću tek kad me Bog pozove i kada za to dođe vreme.

Ne mešam se ljudima u veru, ne ubedjujem ih, ne pravdam se.
Svako nešto u grudima ima, neko svoje srce, koje ga vodi, očima, nogama, željama.. Ne osuđujem, svima praštam neznanje, nemoć. Svako greši.
Dok sam sve ovo učila, shvatala sam, patila, praštala, prihvatala, i na kraju prihvatila. Moj put je bio zatvoren.
Kad sam se oproštaju i prihvatanju otvorila, put se otvorio… I tako sam ja otišla na svoj prvi put u Svetu zemlju, za Uskrs. Bila sam u grupi posebnih, divnih, različitih ljudi… Ovi ljudi toliko znaju o veri, Isusu, jevanđeljima. Na pravom sam mestu, svi tako različiti, ali ista vera nas spaja.. Ljudi smo, gledamo se, mislimo.. Skupili smo se iz razlicitih delova zemlje, sa različith aerodroma stižemo, ali svi želim da vidimo tu Svetu zemlju..
Zašto je Sveta?
Hmmm… Milion je razloga..
Isus je tu rođen, boravio, prošao, poveo, oslobodio, vaskrsnuo…

Naša grupa odabranih ljudi, izabranih opet nekim posebnim putem.
Moj put hadžiluka počeo je panoramskim razgledanjem Jerusalima. Bogatstvo istorije, gde god pogledate, nešto se desilo.
I tako je put krenuo. Put Vitlejma, mesta rodjenja Isusa, mesta pećine, gde svaka vera unosi svoja obeležja u pećinu, boravi po 2 sata, pričešćuje svoj narod. I tu je odmah prva lekcija – sve se deli, Isus je naš, a ko smo to Mi..

Prva pričest, prvo mesto na putu budućih hadžija… Vitlejm, manastir Sv. Teodosija i Sv Save Osvešćenog, Manastirsko polje, Nazaret, najveći grad hrišćana. Mesto Kane Galilejske, gde su Josif i Marija, manastir Đorda, gde je Isus učinio prvo čudo, pretvorio vodu u vino i tako dalje i dalje, putem hadžiluka.

Ljubila me je žena od sreće..
Osetila sam se izabranom, posebnom…
Doživeh najlepšu pričest. Posipaše me cvetovima jasmina…
Osećala sam se kao u hramu Isusa, posebnom ljubavlju zagrljena. Moja duša je bila mirom ispunjena..

Ovde ću malo stati. Osećate li to…
Ponoćna liturgija i počinje Uskrs, praznik svih nas.
Użivajte i budite svesni svoje sreće, ljubavi, vere i nade za novo sutra…
Pozdrav iz Svete zemlje, gde veru puška i dalje čuva.
Verujte i budite ponosni na to što jeste i kome pripadate.

Vaš Hadžija