Čarolija koju oči vide, a reči prenose

Pobegnimo koji dan na Kapri. Tako malo, a tako lepo ostrvo Mediterana. Možda i najlepše.

Nedaleko od Napulja, a dovoljno blizu za avanturiste i umetničke duše. Svojom posebnošću i

pesmom sirena doziva putnike iz čitavog sveta da osete čaroliju i raznesu je, kao kapi rose u

svoje daleke gradove i svoja nežna srca.

Kapri je malo, čarobno i tako posebno ostrvo.

Njegova posebnost je u boji mora i jednostavnosti svega što vidite. Plava i bela boja prošarani

sa puno cveća slikaju pejzaž, kojim se vijuga uski put. Automobili su mali, minijaturni autobusi,

kamioni I sve tako. Dok turisti jure vespama, Kapri kao da stalno snima film, a mi danas

igramo u njemu. Iskrcavamo se sa broda. Svako gura svoj mali, veliki kofer i širom otvorenih

očiju gledamo to čudo o kome su snimani filmovi i serije. Polalo ljudi su se razmileli i ostajem

sama sa ostrvom i koferom. Smaragdna boja mora sa ponekom stenom iz njega, čini

prepoznatljiv prizor sa slika.  Gurajući kofer,  polako, penjem se uz usku uzbrdicu, dok mi curi

znoj niz ledja.

 Kapri mi priča svoju filmsku priču. Ostavljam kofer u hotelu. Malo svežine

dodajem i krećem da doživim posebnost. Gledam plavetnilo svuda oko mene. Ljudi sa

osmehom hodaju, a ja kao glavna glumica hodam, dok sunce kao kamera me prati. Neki

poseban vetar u vazduhu se oseća i nosi moje noge ovim ostrvom. Ljudi sa osmehom

razmenjuju energiju i film se snima.

Tražim da iznajmim vespu, kako bih što brže videla i doživela ostrvo.

 Dok šetam ulicom,  sunce se preslikava u moru i pravi

 čaroliju. Ispijam brzo jedan ledeni limunčelo i krećem u avanturu.

Scena kreće.   

Žuta vespa i ja krećemo u avanturu i počinjem priču o Kapriju. Penjem se uzbrdo, dok se

prostranstvo

mora pojavljuje. Vozim ka Ankapriju i uspinjem se planinom. Vespe se mimoilaze. Srećni turisti

se smeju i nekako istog izraza lica prolaze. Emociju blaženstva ostvo budi u nama. Kao 

atomski mrav jurim ulicom. Dok mi sunce ide u oči, a pučina se smeje. Uživam u prizoru.

Stižem polako na kraj nečega. Kao opijena, silazim sa motora, očarana idem u susret suncu.

Stižem do kafića, gde  svi sede, piju, jedu i čekaju trenutak zalaska sunca. Sedam i ja. Pijem

aperol špricer, uživam u trenutku, dok galeb

 okreće svoj let, u daljini tanker vozi, a sunce čeka da zaroni u more i nestane na trenutak.

Prizor ljudi, koji čekaju zalazak, kao da ne dišu i čekaju sad i kraj….

 Utonulo je – trenutak se desio, ko je snimio snimio je…

Dišemo ponovo, jedemo i film se nastavlja.. Dok sve to teče, prolazi mi misao.. Još jedan

zalazak je prošao, a koliko ih je ostalo…

Život  ide, film teče, a Kapri se dešava.

13

post a comment