Zvuk motora aviona pojačava se i iščekujemo da jako i brzo poleti nebu pod oblake. Vezani čekamo na znak da je pista samo za nas spremna.. Idemo, snažno i opisujem vam trenutak svesnosti. Vi i ja u istom avionu.. Tu smo gore, točkovi su podignuti, a ja mogu da vam pišem o jednom novom, divnom, lepom i inspirativnom gradu – Montevideu. Moram i ovo napisati da na našoj turneji po Južnoj Americi, Mišel i meni nije sve savršeno, nije ništa, ali ljubav ka novim gradovima, zemljama sve to poništava..

Da bismo stigle sve, koliko-toliko da vidimo, letovi su rani, moramo ustati pre sunca i dovesti se do aerodroma, i tako skoro svaki drugi dan.. Mišel je sebe nazvala nomadom.. Naravno da šalom prelazim preko toga. Kartu novog grada vadim, pišem gde ćemo sve ići i tako, svaki dan. Moj mali nomad pita me pomalo ljuto i besno, gasiš li se ti nekad… Morala sam ovo podeliti sa vama..

Mene energija i adrenalin nose, a doživljaj lepote mesta ispuni svaku ćeliju moje radosti, osmeha i lepote.. Putujem, pišem i živim svoj san.. Nije lako putovati sa mnom, ali ljubav prema novim mestima, ljudima, kulturama, suncu, nebu prirodi sve poništava.. Da se vratim na noć pre puta, spavala sam samo do 1h, a onda ceo svet je prošao put pakla, čistilišta i pomalo raja pod uticajem zgrade Barolo koje se nalazila pored hotela.. Konačno je došlo vreme za ustajanje.. Kafe u sobi nema.. I na to smo se već privikle.. Uber kasni, vrti se, gde je.. Dugo već čekamo.. Mirno sedim i čekam, nomad se nervira.. Otkazujemo uber.. Čime ćemo sad.. Pitamo recepcionara da nam pozove taksi.. Nepouzdano izgleda, prepuštam se.. Vreme prolazi, on ćuti.. Gledam sledeći let koliko košta, ako zakasnimo.. Možemo ga platiti.. Već sam previše čekala.. Izlazim ispred hotela sa portirom dižem ruku i zaustavljam taksi.. Drama nastaje, dok oko nas prolaze teturajući ljudi, kao rezultat duge noći, to nije vaš taksi – obraća mi se portir hotela. Vraćam se u hotel, gde konačno recepcionar govori da naš taksi može stići za 30 min.. To je kraj. Izlazim napolje, ali taksiji prolaze.. Da li ću stvarno propustiti let.. Krajnje smirena dižem ruku i staje nam mali stariji Argentinac, koji ključem otvara gepek.. Vozimo se, ne znamo jezik. On nema navigaciju.. Nemamo njihov novac, nema aparata za karticu.. Primiće dolare, moraće..

Prepušteni životu, vozimo se. Život se dešava, kao rezultat prethodnog dana, ali pisaću vam o tome za neki dan.. Da li ćemo stići… Stižemo do aerodroma.. Računamo koliko je to u dolarima. Dosta mu je 10$ i više nego, ali žurimo.. Pominje svoje novce, ali nemamo pezose. Vadi naše kofere i priča i dalje.. Ne razumemo se.. Novac je uzeo i još za nama gundjao. Mi trčimo da stignemo.. Pasoška, gužva, niko nas vidi.. Nismo hitni.. Bording traje, pomoći nema.. Šta bude, biće.. I tako stigosmo u avion i do Urugvaja, Montevideo, grad fudbala, tanga, arhitekture, ranim letom.. Mrtve umorne ulazimo u uber, ček in u hotelu je tek u 15h. Uh, gde ćemo do tad.. Da šetamo, mrtve smo bez krevata. Biramo da ostanemo na aerodromu na kafi i doručku, kako bismo smanjile vreme čekanja..

Pomalo osvežene sedamo u auto, gde nam se konačno neko ljubazno obraća.. Vauuu, kakva promena.. Vozimo se, a ispred nas prelepe kuće, arhitektura veoma zanimljiva.. Sve zrači nekom posebnom toplinom.. Sad već snimam da trenutke zabeležim.. Gugla kaže vozićemo se dugo.. Pored nas pojavljuje se okean nekako braon boje.. Pripremajući se za put, čitala sam kako se u njega uliva reka Parana i daje mu tu boju.. Polako stižu i plaže nekako crvene boje.. Zgrade se nižu, odjednom, Montevideo nam želi dobrodošlicu. Umor i stres nestaju, a Montevideo nas osvaja iz kadra u kadar.. Neobičan je, nešto kao Monte Karlo u Južnoj Americi, ali sa većom toplinom.. Gledam i gutam, kao i uvek iznova, kao neko malo dete u čarobnoj šumi, širom otvorenih očiju gutam svaki detalj ovog grada.. Polako stižem, evo ga i pozorište Solis, tu je i Trg nezavisnost, a sestra bliznakinja zgrade iz Buenos Airespa palata Borolo koja je bila inspirisana Danteovom Božanstvenom komedijom je i ovde pored i ovog hotela i zove se hotel Palacio. Valjda ću noćas spavati, prošla sam već i pakao i čistilište.. Lepota trga, palmi, predivne arhitekture, savršene konceptualnosti iz časa u čas nas osvaja i umor na trenutak nestaje.. Ulazimo u hotel u pozitivnoj nadi da je naša soba možda već spremna.. Nažalost, možda za sat.. Umorne sedimo u holu hotela. Ostavljamo kofere, i krećemo da na trenutak upoznamo grad.. Neverovatna ljubaznost i prijatnost ljudi nas osvaja, naspram prethodnih dana i ljudske odbojnosti.. Beskućnika nema, novca ima.. Bolji je standard ovde.. Branim prethodne zemlje i gradove.. Ipak je novac motiv sreće, daje ljudima osmeh.. Ali stvarno Montevideo, ljudi i arhitektura su posebni.. Tako su prijatni i ljubazni, prihvataju nas i daju mesto i prostor njihovoj porodičnoj harmoniji grada.. Kao da smo u kući, u svom gradu, pa i više od toga.. Jezik ne znaju, mi neznamo njihov, ali sve se sa osmehom dešava.. Što nije ceo svet ovakav, za što se ljudi svi ne pomire i svi ovako da živimo.. Šetamo ulicama, gde ulični prodavci nisu naporni, već gospoda.. Slobodno šetamo bez stiskanja telefona, torbice.. Lep je osećaj biti opušten i slobodan, bez napetosti i opreznosti.. Ova lepota u meni traži opravdanje i empatiju za one tamo, siromašne ljude, kako im pomoći.. Svaki pogled je kadar mojih fotografija.. Umor polako preplavljuje telo i snaga nas izdaje.. Sa teškim fizičkim naporom se vraćamo u hotel.. Soba još nije spremna, još sat.. Borimo se sa umorom, da ne zaspimo u garniturama.. I konačno, soba je spremna, ali sada smo gladne.. Moramo nešto jesti i leći malo.. Dan brzo prodje, sunce će zaći, a ujutru je novi let.. Ostavljamo kofere i u restoranu ručamo.. Miris kreveta i posteljine me uvek uspava.. Nekih sat smo odspavale i moramo dalje Montevideo nas čeka.. Brzo perem i sušim kosu.. Ovde imamo unapred inspirisan stajling i krećemo..

Opušteno i prepušteno hodamo trgom nezavisnosti prolazeći vratima Citadele, koja označava gde počinje stari grad.. Vetar duva nežno.. Nema mnogo turista, prosto kao da je sve pisano za nas.. Ljudi nas pristojno gledaju, ljubazno obraćaju, slobodno šetamo.. Da li su ljudi lepota, ogledalo arhitekture jednog grada, njihov sjaj u oku, topla reč koju ne razumemo, ali je osećamo.. Kupujemo sladoled, prstima razgovaramo. Osećamo ljubav gradjana jednih prema drugima.. Svi su kao jedna porodica. Dovikuju se sa terasa, trče jedni drugima u zagrljaj sa pola ulice.. Inspiriše ovaj grad svojom ljudskošću , i osvaja lepotom ljubavi. Ima nešto duboko lepo u ovim ljudima, da nade ima i da ovakvi ljudi još uvek postoje.. Idemo do okeana da ga vidimo, pomirišemo.. Vetar duva, ali je topao.. Frizure nema, a šešir može biti samo u ruci.. Uživamo u ovoj neverovatnoj čaroliji, kao da smo na mediteranu, ali je još lepše, jer reči nisu potrebne, samo osmesi i energija ljudi.. Trenutak ljudske toplote greje našu impresiju zvanu Montevideo.. Na talasima vetra gledam u nebo kako zavodljivo skriva sunce, baš takvo je i ovo mesto – suptilno, nežno, krajnje ljubazno i sve sa blagim osmehom.. Veče provodimo uz divni stejk u restoranu koji sve prima bez rezervacije, gde lepota energije širi se čitavim objektom. Kao da smo bile u jednoj posebnoj bajci, medju ljudima koji se retko sreću, uz čašu predivnog vina, želim Vam laku noć iz predivnog Montevidea..