Postoje neke priče ne ispričane, neki gradovi vidjeni, a ne objavljeni, slike uradjene, a ne pokazane..
I tako Kofer se jutros otvori i reče Palermo – grad posebne energije različitih pečata istorije vekova, različitih naroda.
Putujići ka njemu nizale su se priče o Siciliji i mafiji. Ta reč je na ostrvu prećutno zabranjena, ne izgovara se..

Zanimljiva je priča o pravilima nikad izrečenim, a ni ispisanim.. Tužioci stradali u ime pravde i zakona, vere u red. Divljenje na hrabrosti ljudi koji su se u ime zakona borili sa zakonima mafije.. I polako duže smo putovali nego što smo bili u samom Palermu, ali i u tome postoji draž. Svesnosti ograničene dužine trajanja vremena trenutka.
Istorija Palerma, vekovi prošlih vladara i osvajača daje mu duh posebne autentičnost..

Osnovali su ga još Feničani 734.g. p. n. e. Strateška pozicija ga je učinila da bude meta raznih osvajača. Bio je u posedu. Grka, Rimskog carstva, Vizantiskog carstva, pod kontrolom Vandala, zatim Gota. Bio je pod arapskom vladavinom Sicilijanskog Emira 831.-1072. kada je prvi put postao glavni grad. Arapi su ga nazvali Balarme, odakle potiče današnji naziv. Grad je u tom periodu imao zlatno doba i po svojoj lepoti parirao Kairu i Kordobi. Posle ga osvajaju Normandi, Španci, Burboni, da b i se Sicilija ujedinila sa Kraljevinom Napulj i formira kraljevstvo dveju Sicilija do 1860. kad postaje deo italijanske unije i da bi na kraju postala deo savremene Italije..


I tako je išao pečat na pečat, kulture i istorije pod pokor i u krug. Żelja i potreba da ga poseduju učinila ga je još privlačnijim i činila želju većom da ga ja lično doživim..

Mešavina boja, kulture, arhitekture, istorije bila je uočljiva ulaskom u grad..Uticaj Bliskog istoka na jednom ostrvu neverovatan. Vreme, kultura, istorija, arhitektura katedrale, crkava, uličica beleži i prkosi. Moć katedrale Palermo zaustavlja dah svojom posebnom lepotom. pečat prošlih vremena.. Prepuštam se arhitekturi, kulturi, nekom davnom vremenu bojama, ulicama . Moć katedrale obeležava Palermo.. Neka druga Italija sa primesama Kaira, Maroka. Pruža se trgom, dok sunce prži kao da je iz Afrike stiglo..Gledam prozore katedrale, i osećam se kao arapska princeza.. Sve je tim vremenom obojeno.. Vrtim se trgom, dok ljudi beleže trenutke, tragove vremena.. Polako se gubim i stižem do uskih ulica one prave Italije i odjednom trg i fontana, skulputura italijanske renesanse.. Gole statue prekrivene, prkose turistima.. I čujem priču, kako su ih umetnici stvarali u originalnoj lepoti ljudskog golog tela, a preko noći su ih nepoznati ljudi pokrivali. Zovu je fontana srama jer ju je kupio senat Palerma od prezaduženog vlasnika Firence… Prvo je bila namenjena za park u Firenci, a onda su gradjevine u Palermu rušene kako bi je smestili.. Svako je vreme imalo revolucije umetnosti, a tradicija je sputavala, nošena duhom provincije, malogradjanstva… Posmatrajući kroz vreme jedna bez druge ne idu..

Od trga do fotografije, ulicama pojavi se još jedno zdanje istorije umetnosti , opera pozorište Masimo, najveća u Italiji, a jedna od najvećih u Evropi. Podigao ga je kralj Vitori Emanuel na trgu Verdi.. Poželeh da udjem u operu, ali nije bilo vremena, još ručak u nekom lokalnom restoranu punom duha tradicije..
I tako uz mirise, boje, prelepe arhitekture sa setom gledam i mislim mnogo je toga ostalo nevidjenog, ali dovoljno da mu se ponovo vratim..

2

post a comment